Burna povest zaboravljene kafane

Kada je na uglu Kneza Milana i Ulice Miloša Velikog 1868. godine osvanula kafana, komšiluk se iskreno čudio otkud gazdi ideja da je nazove „London”. Jer, jedino što je sačuvano u zajedničkom sećanju bilo je da su na tom mestu od 1717. do 1732. Austrijanci držali gubilište za kradljivce i nepokorne koje je svakodnevno imalo mušterije. Još i da je ispred upravo otvorene kafane u skromnom fijakeru dušu ispustio knez Mihailo teško ranjen u atentatu u Košutnjaku ne dočekavši lekarsku pomoć.

A onda je prizemno zdanje kafane dozidano i nad njom je osvanuo hotel, jedan od najstarijih, a tada i najuglednijih u Beogradu. Ništa čudno, jer po zamisli knjaza Miloša tu je trebalo da nikne centar beogradske varoši pa je zato malo niže podigao dvor, prvi kod nas koji je projektovan po evropskim uzansama. U njega se nikad nije uselio jer je proteran iz Srbije upravo kad je zdanje dovršeno, a on nesuđeni dvor prepisao Ministarstvu finansija, pa je Dvorski park između Nemanjine, Pivarske i Bosanske (današnje Balkanske i Ulice admirala Geprata) donedavno nosio naziv – Finansijski.

Da će knjaževska zamisao zaživeti naslutilo se kada je na suprotnoj strani ulice posle Velikog rata podignuta palata Jadransko-podunavske banke, a na susednom ćošku dućan u najam uzeo Toma Maksimović, vlasnik fabrike obuće „Bata” koja je posle rata nacionalizovana („zbog saradnje sa okupatorom” jer je bio komesar za izbeglice u vladi Milana Nedića, pa je spasavao silan narod od sasvim izvesne sudbine) i pokrštena u „Borovo”.

Da se centar grada primiče „Londonu” moglo se naslutiti i po tome što je unaokolo niklo sijaset pristojnih kafana – „Takovski grm”, „Odeon” i „Obrenovac” (i one su otplovile u zaborav) – a u najbližem komšiluku i zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta (sa Muzičkom akademijom kao zaštićenim podstanarom), kao i neke sindikalne službe sa ambasadom DR Nemačke (potom Kube) takoreći vrata do vrata. Naspram kafane bila je i apoteka „1. maj”, prva i decenijama jedina koja je dežurala bez prekida 24 časa.

U obnovljenom „Londonu” okupljali su se gosti dubljeg džepa, uz njih i studentarija, a najveći korak na tom putu načinio je Aleksandar Bakočević, nekadašnji direktor NIP „Politika” i glavni i odgovorni urednik lista, kada je kao gradonačelnik „crvenu zonu” (onu namenjenu pešadiji) produžio od Knez Mihailove do Slavije – samo vikendom, mada sa iskrenim nadama da će se to ustaliti.

Uzalud što je izašlo na videlo kada je kafana sa predivnom terasom naprasno zatvorena, kako bi u njenim prostorijama osvanuo „Kazino London”, kockarnica namenjena radnom narodu za razbibrigu... i dranje kože s leđa. Nije prevelika uteha što se to dogodilo kada je iz zemljopisa Beograda sa plavih tabli uklonjen Josip Broz, a glavnoj ulici vraćen naziv po knjazu, a zatim i kralju Milanu.

Danas je u prostorijama stare kafane neka nova trgovinska firma, a šta Beograđani misle o tim silnim promenama vlasnika i namene najbolje svedoči to što raskrsnica i ceo kvart s novim Muzejom nauke i starim, ali važnim stajalištem javnog prevoza i danas nose naziv – Kod Londona.