Od slike do reči

Nedovoljno je poznato da je F. M. Dostojevski gajio izuzetnu sklonost ka grafičkoj umetnosti, arhitekturi i kaligrafiji, te da je svoja dela započinjao predstavljajući najpre crtežom likove i ambijent. Na marginama svojih beležnica ostavio je značajan likovni opus, a profesor Konstantin Baršt ga je priredio prvi put u objedinjenom izdanju „Crteži i kaligrafija F. M. Dostojevskog – Od slike do reči”, originalnog formata i s apsolutnom tačnošću boja.

Ovo kapitalno izdanje Konstantina Baršta, u izdanju „Službenog glasnika”, predstavljeno je u beogradskoj knjižari „Geca Kon”, a u razgovoru su učestvovali prof. dr Dragan Stojanović, profesor emeritus Univerziteta u Beogradu, doc. dr Ana Jakovljević Radunović sa Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kao i stručni redaktor izdanja i mr Vesna Smiljanić Rangelov, urednik i prevodilac izdanja – koja je podsetila na to da se ova monografija pojavila još na prošlogodišnjem Sajmu knjiga, ali u samo deset izložbenih primeraka. Žiri ugledne Nagrade „Miloš N. Đurić”, najprestižnijeg priznanja koje Udruženje književnih prevodilaca Srbije svake godine u decembru dodeljuje za najbolja prevodilačka ostvarenja, pohvalio je mr Vesnu Smiljanić Rangelov za prevod s ruskog ove velike monografije.

Konstantin Baršt doktor je filoloških nauka i profesor na Filološkom fakultetu Ruskog državnog pedagoškog univerziteta „Aleksandar Hercen” i vodeći naučni saradnik Instituta ruske književnosti Ruske akademije nauka.

U književnim, istorijskim i biografskim komentarima u Barštovom delu „Crteži i kaligrafija F. M. Dostojevskog” prikazuje se razvoj crtačkog umeća Dostojevskog, razjašnjava se značaj ličnosti poput Petra Velikog, Belinskog, Napoleona, Turgenjeva u piščevom delu i životu, rađanje umetničkog sveta književnih dela poput „Krokodila”, „Zločina i kazne”, „Idiota”, „Zlih duhova”, „Mladića” i „Braće Karamazovih”, da bi se otkrile nove stvaralačke zakonitosti pisca. Najviše je crtao prozore katedrala, krstocvete, kupole ruskih crkava i portrete, a to su veze, ideje koje vode do njegovog najkompleksnijeg dela – katedrale „Braća Karamazovi”, gde se otvara komunikacija između Istoka i Zapada.

– Dostojevski je tokom pisanja romana crtao u svojim beležnicama, a u Barštovoj knjizi ima više od 500 crteža katedrala sa prozorima. Dostojevski je bio formalno obrazovan za građevinskog inženjera, iako se rano opredelio za poziv profesionalnog pisca, a znamo i to da nije baš voleo crtanje. Bio je dobar učenik, trudio se da i u crtanju bude dobar. Epilepsija ga je pratila čitavog života, robijao je četiri godine sa najtežim kriminalcima, a još pet godina proveo je u izgnanstvu, mučila ga je i kockarska strast. Imao je nesrećan prvi brak, potom aferu sa Apolonarijom Suslovom, i konačno drugi brak sa mladom devojkom, kćerkom oslobođenog kmeta, koja je bila oduševljena njegovim „Zapisima iz Mrtvog doma”. Ona je ostavila svedočanstva o tome kako je Dostojevski pisao i kada je crtao, da je pisao mastilom od orahovog žira. Baršt je kao autor pažnju fokusirao upravo na crteže i kaligrafski ispisane reči. Tako da smo dobili ovu velelepnu knjigu, koja govori i o stvaralačkom procesu Dostojevskog, onom što prethodi konačnoj verziji dela, o tome kako on razmišlja. To je i pokušaj da čitalac „uđe” u njegov um, kao što je i Dostojevski pisao „iznutra”, da se vidi kako iz mutnih predstava i ideja nastaje jasna misao – naglasio je profesor Dragan Stojanović, ističući posebno da je važno i to gde se nalaze crteži, da su nekada izdvojeni na margini, nekada su na sredini stranice, a ponekad se preko ilustracija nalazi tekst. Šta znači kada Dostojevski crta portrete ljudi, šta znači kada crta katedrale i kakav je smisao toga kada nečije ime piše kaligrafski, istaknuto.

– Jedna od teza je da se kaligrafski ispisane reči u stvari ukorenjuju u dubinu stvaralačkog čina, kako kaže Baršt. Dostojevski smišlja, pa stane, udubljen, i ako kaligrafski napiše ime Igo ili Napoleon, ili Notr Dam, onda se to može shvatiti tako da se na taj način ono što je izdvojeno kaligrafski ukorenjuje u dubinu stvaralačkog čina, u predlogičkom momentu. To su mesta u kojima on još uvek nije razrešio sukobe, nesporazume likova ili kuda dalje sa pričom. Tamo gde mu je sve jasno, tamo nema crteža, ili ih ima vrlo malo. Zastupa se teza da je to crtanje neka vrsta prebiranja samog Dostojevskog u smišljanju, gde se vidi kako on dolazi do konačne slike. Važan problem teorije književnosti i filozofije percepcije je da li se podudara ono što pisac misli sa onim što proizilazi iz testa i ono što čitalac shvata, zato je Bahtin govorio da je smisao trio autora, teksta i čitaoca. Neki put se to sve podudara, a češće se ne podudara. A ovde se bavimo time šta pisac misli kad smišlja šta će i kako će. Beležnice Dostojevskog su direktan odraz intelektualnog i misaonog procesa koji se odvija u piščevoj svesti dok on smišlja, na primer, „Braću Karamazove”, a najviše je Dostojevski crtao dok je pripremao „Zle duhe”, što znači da se tu najviše i kolebao. Postoji autokomunikacija pisca, on vodi razgovor sa samim sobom do misli, a crtež je tu da ga utvrdi u tome. Dostojevski je mislio da će svet jednom postati Hristova lepota, to je jedno ohristovljenje sveta u lepoti, ali ujedno je smatrao da će to teško ići, i samo ukoliko se katoličanstvo i pravoslavlje razumeju i pomažu uzajamno. U likovnom smislu to je stilistika gotičke katedrale, u izgradnji zajedničkog doma za čovečanstvo – zaključio je profesor Stojanović.

Profesorka doc. dr Ana Jakovljević Radunović, stručni saradnik prilikom rada na ovoj monografiji i rusistkinja, naglasila je da je Konstantina Baršta upoznala tokom dvehiljaditih godina, kada je dolazio u Beograd na konferencije o različitim aspektima ruske književnosti, a povodom 200 godina rođenja Dostojevskog stigla je i njegova ponuda o izložbi crteža Dostojevskog.

– Slavisti i rusisti navikli su na pisce koji crtaju, a među njima je i Puškin. Postoje i izvanredni akvareli Ljermontova i u jednoj takvoj tradiciji crteži Dostojevskog ne predstavljaju primer idealnosti i završenosti. Pre će ličiti na poigravanje na listovima papira. Baršt ovde tumači ideograme, kaligrame Dostojevskog, a ova grana dostojevistike poslednjih decenija dobija na značaju. Pisma Dostojevskog su pod uticajem ruskog pravoslavnog krasnopisa, ali i pod uticajem francuskog i evropskog lepog pisanja. Imamo priliku da zavirimo u radionicu pisca gde on komunicira sa sobom i crta za sebe, to su crteži koji otkrivaju njegov misaoni postupak. On sanjari, mašta, promišlja. Baršt otkriva hermeneutiku velikog petoknjižja Dostojevskog i crteže koji su pratili njihov nastanak, ali je još interesantnija organizacija strana, gde ništa nije slučajno, gde te strane deluju kao vrtlog različitih ideja, koje će biti obznanjene u tekstu romana. Ta hrišćanska sabornost, o kojoj je profesor Stojanović govorio, realizuje se upravo u rukopisu, ličnom odnosu prema pismu ruskog i francuskog pisma. I knez Miškin, pokušaj idealnog junaka, prolazi neku vrstu testa tako što pokazuje da lepo piše i imitira rukopis starih ruskih knjiga, da bi odmah zatim pokazao kako ume da barata i francuskim pismom oblog načina pisanja – objasnila je doc. dr Ana Jakovljević Radunović, dodajući i to da su crteži način da se uspori ubrzano mišljenje.