Uhvatiti neponovljivi momenat

Još od kraja osamdesetih godina 20. veka sastav „Darkvud dab” predstavljao je, kako to obično biva, „mlad i perspektivan” beogradski bend. Dvadeset godina kasnije stvari su znatno drugačije. Jedni im daju laskavu, ali i nezahvalnu titulu pionira jedinstvenog muzičkog izraza naših prostora. Drugi im „zameraju” što ne mogu da ih konkretno svrstaju u neki muzički pravac. U međuvremenu, oni su se usredsredili na ono što najbolje rade – uspešno eksperimentišu, stvarajući dobru muziku i neumorno vežbaju. Koncert ili spot, studijski rad ili živa svirka – nema razlike – „Darkvudi”, kao i uvek, rade, rade i samo rade. U intervjuu za „Politiku”, pevač Dejan Vučetić Vuča priča o publici, različitosti albuma, atmosferi na festivalima, danima provedenim u studiju...

Posle toliko godina, bend je novi LP snimio kao četverac. Koliko je „Jedinstvo” u muzičkom smislu izgubilo odsustvom gitariste Vladimira Jerića?

Novi album je proizvod našeg trogodišnjeg rada. Nismo imali neku posebnu ideju kako želimo da album zvuči. Pošto nismo mogli da se otmemo utisku da to što smo snimili zvuči kao jedna celina, odlučili smo da ga nazovemo „Jedinstvo”, uprkos tome što smo znali da će to biti jedno od najčešće postavljanih pitanja.

Ima li promena u zvuku?

Treba izbeći ponavljanje, jer će prvo nama biti dosadno, a samim tim i našoj publici. Tako se i mi, od samog početka karijere, trudimo da ne zvučimo predvidivo na svakom narednom albumu. Imamo i novog člana, zove se Nikola Memedović, koji je inače multiinstrumentalista, a u bendu svira „fender rouds”. Njegov zvuk ima kreativnu specifičnost koja mene jako raduje i inspiriše.

Ujednačen studijski zvuk oseća se i na vašim nastupima. Kako izgleda prosečan radni dan dok „Darkvud dab” sprema album?

Moram da spomenem, sem godišnjih odmora i specijalnih prilika, mi praktično već dvadeset godina svakodnevno vežbamo. Rad u studiju je naša velika strast. Tako je pre desetak godina iz velikog entuzijazma, negde iza albuma „Elektropionir”, rođena ideja da oformimo sopstveni studio ne bismo li se što više posvetili radu. U tom smislu smo jedan od retkih bendova koji se u ovoj zemlji bave produkcijom i snimanjem, posebno snimanjem. I poslednji album je, izuzev vokala, praktično nastajao bez nasnimavanja. Osnovni pokušaj je bio da uhvatimo to što je neponovljivo prilikom nastanka pesama, taj momenat ushićenja, kada one možda i najbolje zvuče.

Vi se teško možete svrstati u određeni muzički pravac, s obzirom na fuziju uticaja u vašem zvuku.

Žanrove su smislili oni koji prodaju muziku. Neprimereno je da sebe ograničiš u okviru jednog, dva muzička pravca. Moje kolege iz sastava i ja slušamo najrazličitiju vrste muzike, a naša je logičan proizvod toga. Mnogi su nam ranije „zamerali” jer ne znaju gde da nas svrstaju. Kako vreme odmiče, i sa ekspanzijom Interneta, ta žanrovska striktnost postaje deplasirana.

Da li se razlikuje energija na koncertu i nastupu u okviru festivala?

Svakako, to su drugačije forme, nastup na festivalima pred više desetina hiljada ljudi donosi neki nesvakidašnji i lep osećaj. Problem je u tome što su ti nastupi vremenski ograničeni, i u toj komunikaciji sa širim auditorijumom bendovi uglavnom izvode svoj „best of” repertoar, što ponekad izgleda kao da nisu dovoljno angažovani. Kod nas to nije slučaj, uvek dajemo sve od sebe. Evo zanimljivosti, ja mislim da je to bilo 2001. godine na Zaječarskoj gitarijadi. Na tom nastupu ja sam slomio nogu, tačnije neku kost u stopalu. To je bila tokom druge od, recimo, sedam pesama, odsvirali smo do kraja, srčano i sa istim intenzitetom. Mene je toliko držao taj polet na bini, da nisam bio ni svestan preloma, pomislio sam da sam samo uganuo nogu.

Mnogi muzičari daju predvidiv odgovor da su im „svi njihovi albumi podjednako dragi”. Postoji li neki album za koji ste Vi posebno vezani?

Ne pravimo razliku između albuma, svaki je doneo nešto specifično. Meni je, možda, u tom nekom sentimentalnom smislu „Paramparčad” najdraži, s obzirom na to da je prvenac, da smo tad bili mlađi i u sve ulazili sa mnogo znatiželje, provodili desetine sati zajedno snimajući ga, a to je bio i prvi ozbiljan susret sa studijskim radom. Inače, nema neke razlike, to su posebne celine.

Album je izašao sredinom novembra, reklo bi se diskretno?

„Ženeva” se zavrtela neposredno pre albuma, onako, više kao najava albuma. Baš zbog toga, to je jedna nenametljiva stvar, dovoljno da je slušalac čuje, više onako kao informaciju, da mu ona zagolica maštu. Naravno, planiramo da na odgovarajući način ispratimo ploču. U planu je spot za pesmu „Robot” i još jedan nešto kasnije. A što se tiče velikog beogradskog koncerta, planiramo ga za proleće i, naravno, ne samo Beograd.

Kako vas i bendove iz Srbije prihvataju mlađe generacije u regionu, ili Evropi? Mnogi od njih nisu ni znali za vaše postojanje tokom devedesetih godina 20. veka.

Super, zanimljivo je to što mi nemamo tu „predratnu” publiku u regionu, a opet, koncerti su dobri i posećeni. A na zapadu, ljudi su pozitivno iznenađeni, verovatno ponekad nesvesni kakva se muzika pravi ovde. Sećam se turneje po Poljskoj od pre nekoliko godina. Ili, na primer, prošlogodišnjeg nastupa u Arauu, u Švajcarskoj. Pored stranaca u zapadnim zemljama, tu je i druga, treća generacija emigranata, ali i ljudi koji su devedesetih otišli, što je jako dobar spoj.

Adrijan Čolaković