Emigranti okupirali univerzitete

Od našeg stalnog dopisnika

Brisel, decembra – Prizori kao iz izbegličkog kampa već mesec dana mogu se videti na Frankofonskom briselskom slobodnom univerzitetu (ULB), od kada je 500 afričkih emigranata 19. novembra zaposelo fiskulturnu salu i sportski deo zgrade. Oni su rešili da okupiraju fakultet, jer ih je policija prethodno izbacila iz zgrade u centru Brisela u kojoj su bespravno živeli. Emigranti sada zahtevaju od belgijskih vlasti dozvole za legalan boravak i kažu da neće napustiti ULB dok ne budu ispunjeni njihovi zahtevi. Emigrantske porodice sa decom smeštene su u susednoj zgradi univerziteta, a još oko 200 emigranata zaposelo je prostorije Flamanskog univerziteta Vrije (VUB).

Iako je rektor ULB-a zahtevao da emigranti odmah napuste zgradu, nije dugo ostao pri tvrdom stavu. Razlog tome su mnoge njegove kolege profesori i studenti koji su se usprotivili izbacivanju „uljeza”, zapretivši štrajkom. Uostalom, bliži se Božić, pa su izražena osećanja solidarnosti i čovekoljublja. To možda neće presudno uticati na belgijske vlasti koje treba da odluče o sudbini emigranata, ali svakako neće biti popularno izbacivati beskućnike na ulicu.

Nzuzi Kanga Leon (32) jedan je od ljudi koji su najureni iz zgrade u centru grada, a od tada živi na zatvorenom košarkaškom igralištu akademske ustanove. On je izbeglica iz Konga, od 2003. godine je u Briselu. Na pitanje kako je došao u Evropu, legalno ili ilegalno, Kanga Leon kaže da bi radije govorio o tome koliko je u poslednjih 500 godina istorije Afrike bilo legalnog, a koliko ilegalnog.

„Odbili su moj zahtev da dobijem dozvolu za boravak u Belgiji. Sada hoće da me vrate nazad u Kongo, iako imam potvrdu od lekara da sam bolestan i da moram da ostanem ovde. Kada sam došao iz Konga proveo sam više od četiri godine u izbegličkom azilu, tamo sam imao hranu i smeštaj, ali nisam imao pravo da radim. Posle toga sam živeo u centru grada u napuštenoj zgradi, opet bez prava na rad. Snalazio sam se. Onda je došla policija i izbacila nas napolje iz stanova usred zime. Šta smo mogli nego da uđemo na neko drugo mesto? Neka nam daju dokumenta i pravo da radimo, sami ćemo se izdržavati i nećemo koštati državu. Niko od nas ne želi da se vrati”, objasnio je Kanga Leon.

Njegov sapatnik iz Alžira Jasin Maluf dodaje da je u Belgiji već 11 godina i da je u međuvremenu dobio troje dece koja su belgijski državljani.

„Moraju da mi daju dozvolu da ostanem, ja sam otac belgijskih državljana. Nemamo gde da se vratimo ako nas najure odavde”, kaže Maluf.

Nisu svi bili raspoloženi za priču sa novinarima. Dok dve ekipe momaka igraju fudbal u dvorištu akademske ustanove u koju su se silom prilika uselili, društvo neobično dobro obučenih mladića iz Alžira i Maroka, njih šestorica, kažu da „ne žele da pričaju, jer su već rekli šta su imali kada su došli ovde”. Nije tajna da su neki od njih iskoristili gužvu i priključili se stvarnim nevoljnicima samo da bi dobili papire. Za poslove kojima se oni verovatno bave, radna dozvola nije potrebna, niti postoji.

Međutim velika većina i dalje sanja samo o malom poštenom poslu od kojeg se može prehraniti porodica. Srećnima se smatraju oni koji su uspeli u tome. Najpoznatiji briselski ilegalni emigrant je Aleks (32) iz Ekvadora. On je predsednik asocijacije koja zastupa emigrantska prava u Belgiji, gde živi već 10 godina. Njegova potpuno ilegalna firma za građevinske radove zapošljava 11 radnika. 

„Radimo na crno, jer nemamo izbora. Mnogo puta sam tražio da nam regulišu status, ali sve što su nam rekli jeste da moramo još da čekamo. Ja želim da plaćam porez i da imam građanska prava, ali i dalje živim nelegalno. Vozim kola bez vozačke dozvole, ali policija ne sme da me kažnjava zbog toga. Znaju da bi ako bi me uhapsili imali proteste u celom gradu. Ne tražimo ništa naročito, samo da nas poštuju kao ljude”, tvrdi Aleks.

Dominik Faže živi u blizini ULB-a. Svakog popodneva on dolazi sa suprugom na univerzitet da obiđu emigrante i donesu im nešto hrane i čaj.

„Žao mi je ovih ljudi. Zaslužili su da imaju pristojan život, a prinuđeni su da ostanu izvan zakona. Na njihovoj sam strani i smatram da treba da dobiju papire i pravo na život. Verujem da među njima ima onih koji su došli da ulove u mutnom, ali uglavnom su to pošteni ljudi. Kao naš komšija Indijac iz bakalnice na ćošku koja radi celu noć”, kaže Faže.

Iako belgijski mediji ne posvećuju punu pažnju tekućim događajima, jer se ponavlja već viđeno, javnost je veoma zainteresovana za problem, jer u Belgiji živi oko milion stranaca, od čega je trećina u Briselu. Statistike pokazuju da će tek svaki deseti od njih dobiti državljanstvo.

-----------------------------------------------------------

Američki san u Parizu

Primer iz susedne Francuske daje nadu mnogima. Tamo se dogodilo naizgled nezamislivo, kada je Rašida Dati, drugo od dvanaestoro dece severnoafričkih emigranata, postala ministarka pravde. Kako se navodi u njenim biografijama, upornošću i radom uspela je da se izvuče iz siromaštva, „radila je danju, a učila noću”. Rano je ostala bez majke. Uporedo sa školovanjem u katoličkoj školi i na univerzitetu, prodavala je kozmetiku i radila kao kasirka da bi pomogla porodici. I postala je prva žena neevropskog porekla i prva muslimanka sa zvanjem francuskog ministra pravde. Navodno se obratila Nikoli Sarkoziju 2002. godine, kada je on bio ministar unutrašnjih poslova, sa željom da mu pomogne u rešavanju problema sa imigrantima i on je pristao. Njeno imenovanje dočekano je sa različitim reakcijama, a u poslednje vreme na udaru se našao i njen privatni život. Brat joj je nedavno bio u zatvoru zbog preprodaje droge. Neudata je, a trudna, pa mediji nagađaju ko je otac. Mnogi veruju da je ljubavnica predsednika Sarkozija.