Dijalogom protiv ustavne diskriminacije srpskog jezika

Od našeg dopisnika

Podgorica – Definitivno najveća pobeda 2020. godine je sloboda koja je sada postala univerzalna vrednost u Crnoj Gori i tu naravno prvenstveno naglašavam slobodu za koju smo se izborili mi, kao pripadnici srpskog naroda. Svi znaju kakav je bio položaj Srba u Crnoj Gori za vreme vladavine Mila Đukanovića i naravno da se stvari sada kreću u pozitivnom smeru. Prilikom zapošljavanja u javnom i privatnom sektoru, Srbi u Crnoj Gori pokrivaju neke od najvažnijih funkcija u zemlji i naša je pozicija neuporedivo bolja nego što je to bio slučaj pre promene vlasti, kaže za „Politiku” predsednik Skupštine Crne Gore, Andrija Mandić.

„Naravno, rezultati popisa iz 2023. godine obnovili su pitanja koja se tiču statusa srpskog jezika u našem društvu, jer je podvučeno da većina građana Crne Gore govori srpskim jezikom, a svaki treći građanin se izjasnio kao pripadnik srpskog naroda. Verujemo da ćemo kroz široki dijalog uspeti da dođemo do rešenja i za pitanje ustavne diskriminacije srpske jezičke zajednice. Predstavnici srpskog naroda, nastaviće da rade za bolji položaj naših sugrađana, ali i svih naroda sa kojima delimo ovo prelepo parče zemlje pod nebeskom svodom”, kaže Mandić.

Kako gledate na nedavni pokušaj opozicije u parlamentu da vas smeni?  

Sasvim je prirodno da opozicija u svakoj zemlji, pa tako i u našoj Crnoj Gori, želi da smeni vlast. Najveći deo svog političkog života proveo sam upravo u tim, opozicionim klupama, a samim tim spoznao gotovo svaki oblik političke, demokratske borbe. Često, a posebno u susretu sa stranim zvaničnicima, ističem da sam u aktuelnom sazivu poslanik sa najviše staža u našem parlamentu i da kao takav, sa pozicije predsednika skupštine, imam poseban senzibilitet i razumevanje za performanse kolega iz opozicije. Naravno, motivi njihove borbe su duboko vezani za odbranu lika i dela njihovog počasnog predsednika Mila Đukanovića i svega što se vezuje za vladavinu njegove partije tokom tridesetogodišnje kontrole gotovo svake sfere našeg društva. Nažalost, dok kolege iz parlamentarne većine i moja malenkost uporno pružamo ruku pomirenja kako bi prevazišli podele koje su toliko dugo opterećivale našu zemlju, mladi poslanici iz DPS-a se opredeljuju da čuvaju mračno nasleđe njihove partije umesto da prođu kroz jednu vrstu političke katarze i naprave diskontinuitet sa svim tim negativnim prtljagom. Često u diskusiji sa opozicionim poslanicima naglasim da oni nisu mogli biti u vrhu partije i na mestima odlučivanja kada su se, pod plaštom odbrane države, formirali kriminalni klanovi, naručivala ubistva, prebijali novinari, kupovali glasovi i upravo zbog toga ih pozivam da jednom zauvek napuste tu mračnu pećinu i izađu na svetlost slobode koju smo osvojili 2020. godine. Svako ko se nije ogrešio o zakon i građane naše zemlje imaće mesto u novoj Crnoj Gori koju gradimo, a sve one koji su radili naporno da od države naprave latinoamerički narko-kartel na Mediteranu – stići će ruka pravde.

Da li je realno očekivati brz ulazak Crne Gore u EU?

Kao parlamentarna većina postavili smo ambiciozan cilj da do kraja 2026. godine zatvorimo sva pregovaračka poglavlja, a da do kraja 2028. postanemo punopravna članica EU. Na taj način želimo da u politički domen prenesemo ono što je stav 80 odsto građana Crne Gore. Sve parlamentarne stranke u našoj zemlji se zalažu za punopravno članstvo u EU i to je dominantan izraz naših birača. Crnoj Gori se otvara prostor da postane članica i mi ne smemo da propustimo ovu šansu. U ovom pravcu, kao parlamentarna većina smo takođe dogovorili da se oni zakoni koji su od ključne važnosti za zatvaranje pregovaračkih poglavlja dobiju oznaku plave zastavice i kao takvi imaju bržu prohodnost i prioritet u Skupštini Crne Gore.

Treba li praviti nekakav balans između evropskog puta i odnosa sa tradicionalnim partnerima poput Srbije i Rusije?

Ne vidim evropski put kao nešto što isključuje i remeti odnose sa Srbijom, koja je nama najbliža država. Mnogi zaboravljaju da se 1992, kada se raspadala bivša Jugoslavija i kada su sve druge republike tražile i dobile državnu nezavisnost, Crna Gora na referendumu izjasnila za zajednički život i državu sa Srbijom. Naime, tada je veći broj građana glasao za zajedništvo sa Srbijom nego 2006. godine za samostalnost. Danas se i Srbija i Crna Gora, kao dve države, zajedno nalaze na evropskom putu. Kako sada stvari stoje Crna Gora bi trebalo da postane prva naredna članica EU, ali niko ne može garantovati da će to tako biti. Možda nas sve zajedno prime u tu prestižnu zajednicu evropskih država, a možda politička odluka Brisela i sadašnjih država članica bude takva da ta vrata budu i dalje zatvorena za sve.

Kako biste definisali odnos Crne Gore i Srbije?

Nakon sistematskog uništavanja odnosa između Crne Gore i Srbije koje je sprovodio bivši režim, svako poboljšanje može da služi isključivo na korist naroda. Svi znaju da sam 2006. bio jedan od lidera Bloka za zajedničku državu i da sam uradio sve što sam mogao da opstane država Srbija i Crna Gora. Sada, kao dve nezavisne države, smatram da se optimalan odnos može definisati stvaranjem boljeg života za one koji jedni druge smatraju najbližima, a to ćemo upravo postići kroz izgradnju velikih infrastrukturnih projekata koji će omogućiti bolju povezanost i dalji razvoj. Tu pre svega mislim na spajanje auto-puta od Bara prema Beogradu i veoma me raduje što će deonica od Beograda do Požege biti otvorena na Vidovdan. Mi ove godine krećemo u izgradnju deonice od Kolašina prema Andrijevici i onda preostaje da zajedno krenemo prema granici sa Srbijom. Takođe, rekonstrukcijom pruge Beograd–Bar bi značajno poboljšali protok ljudi i roba, a na to se nadovezuje i pitanje Luke Bar, a kao što vidimo, ovih dana se aktuelizuje i tema koncesija aerodroma u Podgorici i Tivtu.

Da li je moguće pomirenje i postizanje konsenzusa unutar crnogorskog društva?

Naravno da je moguće, ono je apsolutno neophodno svima. Zapravo, pomirenje je potreban uslov da bismo krenuli napred. Na dobar deo ovog pitanja sam odgovorio na samom početku, kada sam govorio o vlastitom odnosu prema opoziciji, ali kao i uvek, za konsenzus je potrebna i druga strana. Naša ruka pomirenja je pružena. Mi nikoga ne ugrožavamo, niti nam je ikada na pamet pala bila kakva vrsta revanšizma i osvete, koju su recimo pripadnici bivšeg režima sprovodili nakon preotimanja vlasti 1997. godine. Primena zakona i dosledno traženje odgovornosti za lica koja su se bavila kriminalnim i koruptivnim radnjama nije revanšizam nego prosto zadovoljenje pravde. Građani žele da zakoni važe podjednako za sve i mi smo dužni da im to omogućimo i konkretnim primerima potvrdimo. To je veoma važan korak ka ujedinjenju i pomirenju Crne Gore.

Šta mislite o reformi izbornog zakonodavstva?

Očekujem da ćemo u najkraćem mogućem roku izvršiti reformu izbornog zakonodavstva i unaprediti izborni proces. Postoji visoki stepen saglasnosti oko preporuka koje smo dobili od OEBS-a, tako da čvrsto verujem da ćemo uskoro imati potrebnu dvotrećinsku većinu poslanika koja će glasati za usaglašeni tekst.

Nedavno je pred parlamentarnim anketnim odborom visoki funkcioner policije Milan Paunović otvorio „dnevnik” batinaša i nalogodavaca, hoće li se na tome stati?

Mi smo kao parlamentarci tu borbu otpočeli na najbolji način koji je nama dostupan, a to je kroz formiranje anketnog odbora koji se bavi brojnim slučajevima politički motivisanih ubistava, prebijanja novinara i zastrašivanja koje su u prošlosti sprovodile tzv. crne trojke. O svemu ovome smo govorili dugi niz godina dok smo bili opozicija, ali su se tek sada stekli uslovi da se sa reči pređe na dela. Gospodin Paunović, nekadašnji visoki policijski funkcioner, istinski je detonirao ’atomsku bombu’ istine u našem parlamentu i siguran sam da je to samo početak. Sada su na potezu institucije koje se bave borbom protiv kriminala i korupcije. Naš zadatak je da sve te slučajeve ponovo aktuelizujemo i prezentujemo nova saznanja, a njihov da obnove proces istrage i konačno zadovolje potrebu za pravdom koju toliko dugo očekuju građani Crne Gore.

Iskusan ste političar, po čemu biste želeli da vas istorija pamti?

Verujem da će Crna Gora pamtiti da pripadam generaciji političara koja je prvi put u njenoj istoriji smenila vlast demokratskim putem na izborima. Ova generacija je otpočela proces koji je isključio nasilje i teror koji je bio obavezan sadržaj svake ranije promene vlasti u ovoj državi. Pored osvajanja slobode mi smo postavili i drugi važan cilj: da odgovornim i domaćinskim vršenjem vlasti učinimo našu državu zajednicom srećnih i bogatih ljudi.

Sloboda, sigurnost, odsustvo kriminala i korupcije, visoke plate i penzije, snažna privatna inicijativa i privlačenje stranih investicija će veoma brzo vratiti osmehe na lica zamorenih, decenijama maltretiranih i ponižavanih ljudi i porodica. Ponosan sam na činjenicu što niti jedna majka nije zaplakala zbog Andrije Mandića i njegove politike, takođe, nisam politiku koristio za vlastito bogaćenje nego sam vlasnik samo one imovine koju sam nasledio od svojih roditelja.

Mislim da sam jedan od retkih pripadnika moje generacije koji živi na istoj adresi od svoje 11. godine – u kući koju je sagradio moj pokojni otac. Moja misija je da u ovom vremenu pokušamo da prevaziđemo podele koje je DPS stvorio i gradio toliko dugo. Treba da svojoj deci i unučadima ostavimo pomirenu zemlju, članicu EU, u kojoj će moći da kvalitetno žive od svog rada, u slobodi, ne strepeći da će ih neko progoniti ako različito misle i postupaju. Dakle zemlju srećnih i bogatih pojedinaca.