No­vi ca­rin­ski ul­ti­ma­tum Ame­ri­ke

„Ka­žem vam: te ze­mlje nas zo­vu, lju­be mi zad­nji­cu.” Tim re­či­ma je ame­rič­ki pred­sed­nik Do­nald Tramp opi­sao na Na­ci­o­nal­noj re­pu­bli­kan­skoj kon­gre­snoj ve­če­ri po­na­ša­nje stra­nih li­de­ra u pr­vih se­dam da­na na­kon „ca­rin­skog na­pa­da” Va­šing­to­na pre­ma ostat­ku sve­ta, po­čet­kom apri­la. Dva me­se­ca ka­sni­je kan­ce­la­ri­ja tr­go­vin­skog pred­stav­ni­ka SAD po­sla­la je 3. ju­na pi­smo „pri­ja­telj­skog upo­zo­re­nja svim tr­go­vin­skim part­ne­ri­ma Ame­ri­ke da se rok (za no­vi ca­rin­sko-tr­go­vin­ski aran­žman sa Va­šing­to­nom) pri­bli­ža­va, i da su na po­te­zu”, što je po­tvr­di­la Ka­ro­lin Le­vit, port­pa­rol­ka Be­le ku­će, u uto­rak, istog da­na ka­da je Ame­ri­ka udvo­stru­či­la ca­ri­ne na uvoz če­li­ka i alu­mi­ni­ju­ma.

Pre­ma tom pi­smu, svi tr­go­vin­ski part­ne­ri SAD do­bi­li su rok da do 4. ju­na do­sta­ve svo­je naj­bo­lje po­nu­de Ame­ri­ci. U pro­tiv­nom, ko­li­ko od 8. ju­la če­ka­ju ih no­vi ca­rin­ski re­ži­mi u ko­ji­ma će tak­se bi­ti mi­ni­mum 50 od­sto.

Ko­li­ko je dr­ža­va za­in­te­re­so­va­nih za re­for­mu tr­go­vin­skih od­no­sa sa Tram­po­vom Ame­ri­kom is­po­što­va­lo rok 4. jun, i tra­že­no do­sta­vi­lo Va­šing­to­nu, ni­je zva­nič­no ob­ja­vlje­no. Ovo pi­smo je sa­sta­vlje­no pre kao okvir za pod­sti­caj te­ku­ćih pre­go­vo­ra, a ne kao ul­ti­ma­tum, pre­neo je „Blum­berg”, po­zi­va­ju­ći se na ne­i­me­no­va­nog pri­ma­o­ca pi­sma. Nje­gov sa­dr­žaj, ako je ve­ro­va­ti Roj­ter­su, pod­se­ća stra­ne tr­go­vin­ske part­ne­re Va­šing­to­na na is­cr­pan spi­sak zah­te­va Tram­po­ve ad­mi­ni­stra­ci­je, ra­di is­pra­vlja­nja, ka­ko bi re­kao 47. pred­sed­nik SAD, vi­še­de­ce­nij­skih tr­go­vin­skih ne­prav­di dru­gih pre­ma Ame­ri­ci.

Šta će se sa­da de­ša­va­ti na­kon is­te­ka ro­ka u od­no­si­ma Ame­ri­ke sa nje­nim tr­go­vin­skim part­ne­ri­ma ši­rom sve­ta osta­je da se vi­di. Ono što je u me­đu­vre­me­nu vi­dlji­vo, je­ste iz­ra­zi­ta pro­me­na to­na vr­ha ame­rič­ke po­li­tič­ke vla­sti pre­ma pret­po­sta­vlje­noj are­ni dr­ža­va, volj­nih ca­rin­skih part­ne­ra SAD. I to od kon­gre­sne ve­če­re 9. apri­la do „pri­ja­telj­skog pi­sma” iz Va­šing­to­na 3. ju­na. Šta je po­vod za to, mo­glo bi se spe­ku­li­sa­ti.

Ipak, od po­čet­ka „ca­rin­ske ti­ra­de” ne­ke stva­ri su ja­sne. Na pri­mer: SAD su u tom pe­ri­o­du upri­li­či­le sa­mo je­dan no­vi tr­go­vin­ski spo­ra­zum, i to sa Ve­li­kom Bri­ta­ni­jom.

U me­đu­vre­me­nu, broj dr­ža­va ko­je ovih da­na žu­re da se ca­rin­ski što po­volj­ni­je „na­đu” sa SAD, de­lu­je sve skrom­ni­ji, ako je ve­ro­va­ti ob­ja­va­ma naj­vi­ših ame­rič­kih zva­nič­ni­ka u ovom pe­ri­o­du. Na­i­me, na­kon pr­vo­bit­nog glo­bal­nog šo­ka Tram­po­vim go­re-do­le ca­rin­skim pret­nja­ma, Va­šing­ton je gru­pi od „75 (ne­i­me­no­va­nih) dr­ža­va” –za­in­te­re­so­va­nih za is­pra­vlja­nje „du­go­go­di­šnjih ob­li­ka gu­lje­nja Ame­ri­ke” omo­gu­ćio 90 da­na pa­u­ze u spro­vo­đe­nju no­vog ca­rin­skog re­ži­ma SAD. Ka­ko je vre­me te­klo, ame­rič­ki li­der je po­čeo da po­mi­nje „še­zde­se­tak dr­ža­va” ko­je su ušle u in­ten­ziv­ne tr­go­vin­ske pre­go­vo­re sa Va­šing­to­nom. Ko­li­ko u ma­ju, Skot Be­sent, ame­rič­ki mi­ni­star fi­nan­si­ja, iza­šao je sa for­mu­la­ci­jom o vr­lo po­sve­će­nim ca­rin­skim kon­sul­ta­ci­ja­ma sa „18 ključ­nih tr­go­vin­skih part­ne­ra”, da bi u na­stav­ku uz „gru­pu 18” po­mi­njao i „još 20 zna­čaj­nih ak­te­ra”, kao i raz­mi­šlja­nje u Va­šing­to­nu o uvo­đe­nju „re­gi­o­nal­nih ta­rif­nih re­ži­ma za po­je­di­ne re­gi­je u La­tin­skoj Ame­ri­ci i Afri­ci”.

Ne­ka­ko u slič­no vre­me, Džej­mi­son Grir, tr­go­vin­ski pred­stav­nik SAD, kao i Ha­u­ard Lut­nik, ame­rič­ki mi­ni­star tr­go­vi­ne, na­go­ve­šta­va­li su da je u sle­de­ćih ne­ko­li­ko ne­de­lja na vi­di­ku „niz iz­u­zet­no po­volj­nih no­vih tr­go­vin­skih spo­ra­zu­ma” sa stra­nim dr­ža­va­ma. On­da se do­go­dio pr­ve­nac sa Ve­li­kom Bri­ta­ni­jom, da bi kra­jem ma­ja, Ke­vin Ha­set, sa­vet­nik Be­le ku­će, ot­krio da „tri (tr­go­vin­ska) spo­ra­zu­ma ba­zič­no iz­gle­da­ju kao da su za­vr­še­ni”.

Ov­de bi se on­da mo­glo po­sta­vi­ti i pi­ta­nje ko u stva­ri da­nas pre­go­va­ra o no­vom ca­rin­skom re­ži­mu sa SAD.

Op­šte je po­zna­to da su ame­rič­ki tr­go­vin­ski pre­go­vo­ri sa Ki­nom vi­še ne­go pro­ble­ma­tič­ni, a sa EU mla­ki.

Ame­ri­ci u slu­ča­ju ne­u­spe­lih pre­go­vo­ra do 8. ju­la uz­vra­ća­nje ovih da­na na­ja­vlju­je Ka­na­da (uoči sa­mi­ta li­de­ra G7 u toj ze­mlji), dok je Ja­pan po­sta­vio „cr­ve­nu li­ni­ju” (uki­da­nja i onih po­čet­nih „plus 10 od­sto” svi­ma za sve ro­be). In­di­ja, In­do­ne­zi­ja i još po­ne­ki, de­lu­ju kao da su za­do­volj­ni to­kom te­ku­ćih ca­rin­skih pre­go­vo­ra sa Va­šing­to­nom.

Gde se sve u me­đu­vre­me­nu de­lo onih pr­vo­bit­nih „75 (ne­i­me­no­va­nih) dr­ža­va” sprem­nih na no­vi ta­rif­ni do­go­vor sa Ame­ri­kom?