Menja se sportska tv mapa sveta

Međunarodni olimpijski komitet iskoristio je globalnu ekonomsku krizu kao odličan povod da promeni svetsku tv  mapu i zaradi ogromne količine novca.

Odavno je jasno da je televizija postala revolucionarni medij za sport. U svetu je 2007. na 100 ljudi dolazilo prosečno 31,6 prijemnika.

Nedavno je MOK bez pardona odbio ponudu EBU (Evropska televizijska unija) za prava prenosa Zimskih olimpijskih igara 2014. u Sočiju (Rusija) i letnje Olimpijade 2016.

Koliko je novca EBU ponudila nijedna strana nije obnarodovala. Ono što je poznato jeste da je EBU sliku iz Vankuvera 2010. i Londona 2012. platila 700.000.000 dolara.

U izjavi EBU neskriveno je razočaranje odlukom MOK. Čelnici „evropske televizije” podsetili su da sa MOK sarađuju od 1956, da imaju 75 članica sa 650.000.000 duša, da su u između igara u četvorogodišnjim ciklusima popularisali olimpijske sportove, kao i da su događaji sa borilišta bili na „javnim televizijama” dostupni svima, bez dodatnog plaćanja.

Ono što je između redova moglo da se zaključi iz dosta šturog saopštenja MOK, svodi se na uopštenu frazu da „vrata nisu zatvorena i da postoji prostor za naknadno dogovaranje, jer situacija u svetu trenutno nije povoljna za sklapanje dugoročnih poslova”. I ništa više.

Činjenica je da je pre izvesnog vremena radikalni zaokret MOK najavio EBU time što je tv prava za 2014. i 2016. već prodao Foksu u Italiji i Turskoj. Taj signal gotovo sigurno oslikavao je želju MOK da dođe do veće sume „cepkajući” prava na prenose od države do države. Prevedeno na srpski, sada će na primer engleski „Bi-Bi-Si” (uz olimpijski pokret od 1948.) morati za svoje područje da uđe u trku sa rivalskim „Aj-Ti-Vi”-jem,  ili plati – pa gledaj „Skajom”.

Da li je tako nešto u „olimpijskom duhu” i ne favorizuje li ovakav način poslovanja bogatije stanovništvo, koje može da plati gledanje nadmetanja sportskih asova na uštrb uskraćivanja informacija siromašnijima, MOK ne dodiruje.

Čelnici MOK ubrzo su povukli i novi korak. Rišar Karion, glavni pregovarač Lozane oko tv prava i član MOK, kazao je da će sa moćnim američkim televizijama razgovarati o „paketu 2014 – 2016” tek pošto se odredi grad domaćin Igara na koje ćemo čekati još osam godina.

U trci su ostali Čikago, Rio de Žaneiro, Madrid i Tokio. Odluka će pasti na glasanju u Kopenhagenu 2. oktobra 2009.

I tu je računica preduzeća zvanog MOK jasna. Na talasu planetarne „obamanije” Čikago je apsolutni favorit. A kad američki grad pobedi i cene prenosa vrtoglavo će porasti. Zato su se u MOK opredelili za igru na sigurno. Naravno, uvek postoji promil nade, da će u demokratskom duhu i odmeravanju snaga ravnopravnih takmičara, prvu nagradu odneti neko drugi, a ne „grad vetra”.

Od američke tv kompanije „En-Bi-Si” (prenosila je Olimpijade od 1988) MOK je za Vankuver 2010. i London 2012. dobio 2.200.000.000 dolara. Kada se tome dodaju novci EBU, pa još milijardu dolara od 10 naslovnih sponzora (trenutno MOK „juri” desetog člana), eto respektabilnog budžeta „teškog” četiri milijarde „zelenih novčanica”.

A kada se dogodi očekivano, i Čikago u „fer borbi” slavi, tek predstoji do sada neviđen rat američkih medijskih mogula...