Priča o „godinama bejzbol palica"

Nemački pisac Klemens Majer, za kojeg se sad već može reći da je drag gost Beograda i Srbije, gostovao je na upravo završenom 14. Beogradskom festivalu evropske književnosti, gde je čitao odlomke iz svog novog romana „Projektori” (koji kod nas još nije objavljen), a koji govori i o Jugoslaviji i njenoj filmskoj industriji.

Klemens Majer živi i radi u Lajpcigu, studirao je nemačku književnost na Nemačkom institutu za književnost u Lajpcigu, a književnu javnost osvojio je već prvim romanom „Dok smo sanjali”. Po ovoj knjizi snimljen je i film, koji se 2015. godine u selekciji Berlinala, a bio je prikazan i na našem Festu. Njegova zbirka priča „Noć, svetla” (najbolja na Lajpciškom sajmu knjiga 2008. godine) prevedena je na srpski, a kod nas je u izdavačkoj kući „Radni sto” i u prevodu Bojane Denić objavljen i njegov veliki roman „Tucanje kamena”.

Ova knjiga jasno postavlja granice između doba pre i posle pada Berlinskog zida, a kao da sa svake stranice uzvikuje da je Bog mrtav, i da su nastupila nova božanstva seksa i profita u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, opranog i krvavog novca koji uništava živote. Žene su tu unosna roba, one se prodaju, kupuju, u svetu stranaca iz bivših zemalja Istočnog bloka, narko-dilera, podvodača, investitora, preduzetnika, džokeja, huligana, švercera dijamanata, nemačkih i japanskih bandi.

Društveno podzemlje koje prikazujete slično je u svakom društvu, kao neka konstanta, prostitutke su deo te konstante, jer postoje oduvek, čak i u biblijskom mitu?

Na samom početku hteo sam da prikažem prostitutke kao normalne žene, njihovu svakodnevicu i njihov posao, zbog toga što kad čujemo reč „prostitutka”, pomislimo: „Jao, kakav užas, pa to mora da je pakao!” U međuvremenu je to tržište legalizovano, mnoge žene to rade dobrovoljno, iz različitih razloga, a meni je bilo bitno da im dam glas, da ih predstavim kao normalne ljude, bez ikakvog moralisanja.

Pratite trag novca u tom podzemlju, pa i trag novca od prostitucije?

To mi je bila ideja, da na primeru prostitucije razotkrijem mehanizme onih koji njima iznajmljuju stanove, da pokažem to kako drugi na njima zarađuju i kako taj novac obrću, pa i to kako im taj novac omogućava da se penju na društvenoj lestvici, bogate se i osvajaju moć. A žene, s druge strane, i one zarađuju, ali ostaju u tim stanovima, one ne napreduju.

U tom svetu vidi se jasna vremenska granica– pre i posle pada Berlinskog zida. Da li se njegovim padom još više otvaraju ti tokovi novca, sa došljacima iz zemalja bivšeg Istočnog bloka, bivše Jugoslavije, ali i iz Azije i Amerike, koji se udružuju oko profita, sive ekonomije?

U nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj nije postojalo slobodno tržište, već je bila zastupljena planska privreda i moja namera bila je da prodrem u mehanizme kapitalizma, opisujući sve to. Otvorena su razna tržišta, na primer posebno tržište nekretnina, dok je na tržištu „crvenih fenjera” bilo ratova, mrtvih, otvorena su tržišta droge na Istoku... U romanu niko nije nevin ni Arnold Kraushar, ni Hans, koji vodi klub, to je tako kad se prave poslovi da bi se ljudi obogatili, tako je i u romanu, u kojem postoje ti mitološki aspekti, zločin i krivica, eros i tanatos.

U vezi sa tim mitološkim kontekstom, da li se sarkastično jedan klub u podzemlju zove „Anđeli”, anđeli lete kroz grad, dok neko drugi citira „Pesmu nad pesmama” prostitutki?

To je u stvari igra forme, da roman ne bi ispao hiperrealističan. Da, anđeli lete kroz grad, prostitutke citiraju Bibliju, ali postoji i epizoda koja vodi do „Alise u zemlji čuda”, a sve da se izbegne realistični ton, a nisam hteo da napišem roman o određenom društvenom miljeu. S jedne strane, želeo sam da to bude zgusnuta priča o gradu, a sa druge strane nadrealna pripovest.

Vaši junaci često se sećaju početka devedesetih godina 20. veka, (koje su i za nas bile ratne i teške)... Da li su njihova sećanja takva zbog teškog, turbulentnog, doba tranzicije?

Apsolutno, to su godine u kojima su se biografije prosto raspolutile, novi ekonomski sistem još nije bio uspostavljen, nezaposlenost je bila velika. Ono što je nekad kontrolisala država sada se potpuno razobručilo i zbog količine i intenziteta nasilja se u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj taj period zvao „godinama bejzbol palica”.

Da li je u takvim okolnostima postojala nostalgija za bivšom državom Nemačkom Demokratskom Republikom, gde jedan vaš junak kaže da je pre pada Berlinskog zida maštao o „ševroletu”, dok jedan drugi primećuje da posle pada pati za ruskom „volgom”?

Ljudi se, naravno, sećaju doba kada je sve bilo uređeno, kada su imali poslove, kad su pretnje kapitalizma mogle da se vide samo na televiziji, a onda je došao kriminal, došli su beskućnici. Arnold Kraushar – AK se, na primer, raduje što Nemačka Demokratska Republika više ne postoji jer može da se obogati, da se uspenje na lestvici, ali postoji nešto što se zove „nostalgija za Istokom”, koja može da bude slična sa jugonostalgijom.

Kako vidite taj fenomen ujedinjenja, u sadašnjoj Nemačkoj, da li je ono izvršeno do kraja, a kako problem posmatrate i šire, u Evropi?

Proces nije uspeo. U Nemačkoj se posledice osećaju i posle 30 godina, Evropa danas ima i drugih problema, deluje da je da su različitosti u evropskom prostoru nespojive. Imamo ratove, izbeglice, jačanje autokratskih sistema i režima, a raspad ideologija je doveo i do nestanka utopije i deluje mi da su vremena mračna i da će biti još mračnija.

Koliko vas brine uspon desnice?

Građanski blok, odnosno centar, u Nemačkoj je dovoljno jak, da mi se čini da neće doći do prevlasti desnice, iako je ona u usponu. Ali društvo jeste podeljeno.

Zašto je železnička stanica važno mesto u vašem romanu, tu se sklapaju mnogi poslovi...?

Železničke stanice u mojim romanima i pripovetkama igraju važnu ulogu. To je mesto na kom se sklapaju poslovi, ljudi dolaze, odlaze, dešava se život, događa se smrt, snovi su mogući, ako imaš para, možeš da sedneš u voz, da odeš u Pariz... tako da – da, železničke stanice važna su mesta. Ali to su ujedno i mesta deportacija i ratova.

Postavljaju se ovde važna etička pitanja i pitanja pravde, posle čitanja vaše knjige koja ruši iluzije. Da li se zato jedan od junaka zove Eliot Nes?

Naravno, da, Eliot Nes, ali on je Al Kaponea uhapsio ne zbog ubistava, već zbog utaje poreza. Mnogi likovi u romanu bore se za pravdu, za one koji su žrtve kriminala i trgovine ljudima, ali oni ostaju u glibu, zaglavljeni. Da nema pokušaja da se izbore za pravdu, to mesto bilo bi još mračnije, kao što Sizif uvek ide dalje, tako i oni postupaju.

Da li je u vašem novom romanu, priča o filmskoj industriji u Jugoslaviji satirična, sarkastična, ili nostalgična?

Pre će biti sarkastična, ali nije samo to, jer ako pogledamo listu filmova koje je Tito gledao, a znamo da je svaki dan gledao po jedan film, da je gostio filmske zvezde, da je voleo filmove o svom životu, ta priča o filmskoj industriji igra važnu ulogu, mada je u romanu marginalna.

Možete li da zamislite „biznismena” u skupom odelu, koji nosi „roleks”, a priča o političkoj korektnosti i ljudskim pravima, kako čita vaše knjige?

Mogu da zamislim, mada možda takav čovek i ne postoji, a moji romani nisu politički korektni, ma šta to značilo. Vremena nikada nisu bila politički korektna, ako pogledamo šezdesete, sedamdesete, osamdesete, pa i devedesete, politička korektnost je u stvari pitanje luksuza kod nas u Nemačkoj, gde ne sme da se kaže ovo, ne sme da se ono, a imamo toliko gladnih. Zašto se ne prvo ne bismo pozabavili tim primarnim problemom.