Moralna drama javnih finansija

Sa indeksom o percepciji korupcije od 3,4 (septembar 2008), Srbija je u grupi zemalja koje imaju razarajuću korupciju. Zapravo, stanje ubedljivo ukazuje da se radi o dramatičnom padu društvenog integriteta i sunovratu odgovornosti partija na vlasti u borbi s korupcijom. Aktuelne političke strukture, visoke državne institucije i jedan broj ličnosti od društvenog autoriteta, kao da se mire s korupcijom. Visoki republikanski ideali sistema kontinuirano se narušavaju. Državne javne finansije, kao vitalno javno dobro, nisu više ni javne, ni državne, ni kapitalističke. Postaju očigledno tajne, partijske i feudalne. Dominiraju mračne finansije, sumnjive provizije i partijske „trgovačke” koalicije. Slabi konkurentnost ekonomije i izgledi za učešće domaće privrede u međunarodnoj razmeni. Korupcija „proizvodi” prilagođavanje kriminalu i kiču, a kriminal i kič jačaju korupciju. Ruinira se poverenje u sve vrednosti sistema.

Javne finansije postale su „državna tajna” partije koja je „dobila pravo” dapreko svojih činovnika upravlja finansijskim i imovinskim resursima određenog ministarstva ili institucije. I to, bez prava bilo koga – vlade, Narodne skupštine ili predsednika republike da se meša u „njihove poslove”. U tim uslovima, pojedinci mogu odobriti stotine miliona dinara za snimanje sumnjivih filmova ili televizijskih serija, za izgradnju uspinjača ili lokalnih puteva. To je sudbina sredstava budžeta, sredstava od privatizacije, državnih fondova za finansiranje razvoja ili sredstava namenjenih za pomoć nerazvijenim regionima.

U Srbiji ne delujerevizorska institucija. Dakle, nema kontrole trošenja novca ni u državnim ni u paradržavnim institucijama i javnim preduzećima. Protekle su godine, a da Narodnoj skupštini, tj. vrhovnom organu kontrole nisu dostavljani ni godišnji završni računi, ni periodični obračuni državnog budžeta. Nije bilo vladinih izveštaja o korišćenju budžetskih rezervi, ni izveštaja o sudbini sredstava „od privatizacije”. Nema izveštaja o sudbini bespovratnih sredstava izstranih donacija. A ni završnih računa državnih fondova za razvoj i kosovskih fondova.

Neodgovorno se ponašaju i druge paradržavne institucije i javna preduzeća. Narodna banka Srbije još nijednom nije dostavila Narodnoj skupštini završni račun o svom poslovanju, izveštaj o rukovanju državnim deviznim rezervama ili izveštaj o stanju nacije u monetarnoj i novčanoj sferi. Nijedno javno preduzeće nije u poslednjih dvadesetak godina dostavljalo izveštaje o poslovanju i godišnje završne račune vladi i Narodnoj skupštini.

U tim potpuno netransparentnim uslovima moguće je da državni činovnici, kao što su direktori i predsednici upravnih odbora javnih preduzeća ili guverner centralne banke imaju deset puta veća primanja od predsednika republike, predsednika parlamenta, premijera ili gradonačelnika.Koji su moralni principi ovih državnih službenika? Zar je moguće to bedno obrazloženje : „Plate su im ogromne da ovi važni pojedinci ne bi bili korumpirani?”

Kontrole finansiranja političkih stranaka nema. Tajni su podaci o imovini partijskih funkcionera. Lekari prodaju usluge, profesori ocene i akademska zvanja, sportski radnici igrače i utakmice, činovnici uverenja i potvrde.

Ponašanje vlade je takođe kontroverzno. Umesto da dosledno insistira na primeni već usvojene Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije (2005), vlada stalno predlaže osnivanje novih tela i institucija i time urušava nezavisnost postojećih. Tako šalje loše signale javnosti o svojoj spremnosti da se bori protiv korupcije.

Zapostavljanju etičkih principa i bujanju korupcije pogodovale su i neke „objektivne okolnosti”. Činjenica je da su jedna partija ili koalicija partija po desetak godina na vlasti, odnosno da opozicija u parlamentu nikad nije bila u stanju da ugrozi vladu.

Srbija je donela nekoliko antikorupcijskih zakona i pristupila je međunarodnim konvencijama za borbu protiv korupcije. Ipak, rezultata nije bilo. Zašto? Zato što nije bilo političke volje za to.

Sada je, treba verovati, drugačije. Predsednik Srbije mobiliše društvo za afirmaciju etičkih principa i doslednu primenu Ustava i zakona, odnosno za utemeljenje politički posredovanog nacionalnog programa za borbu protiv korupcije. Taj program treba podržati s verom, da ima pravu podršku. I s uverenjem, da se program ove vrste ne uvozi već se, uz reafirmaciju domaćih tradicionalnih vrednosti i moralnih principa, pa i stranih pozitivnih iskustava, organizuje u sopstvenoj kući.

Profesor Univerziteta Union u Beogradu