Varvarstvo i civilizacija

„Bog masakra” Jasmine Reze je njen najnoviji tekst (2006), kamerna drama sa elementima tvrdo apsurdne komičnosti. Radnja se odvija između dva bračna para, Rej i Ulije, koji su se prvi put našli u stanu Ulijeovih, da bi rešili konflikt nastao iz fizičkog nasrtaja sina Rejovih na sina Ulijeovih. Ova svakodnevna, negde i banalna, situacija, inicira preispitivanje problema malograđanstva, snobizma, hipokrizije, nasilja u savremenim zapadnim društvima. Reza masakrira iluzije o demokratiji i civilizovanosti, sugerišući da se u osnovi lepo sređenih zapadnih društava nalaze agresivnost, dvoličnost, totalno odsustvo ljudskosti. Ovaj komad ima izvesne tematske, ali i stilske, analogije sa dramama Harolda Pintera, Edvarda Bonda, Sema Šeparda, pa je u tom pogledu bliži anglosaksonskoj dramskoj tradiciji, nego francuskoj, kojoj formalno pripada.

Predstava rediteljke Alise Stojanović ostvarena je tačno, slojevito, stilizovanominimalistički, nenametljivo, a gusto metaforički. Svetozar Cvetković igra Alena Reja, egocentričnog, kapricioznog i prilično arogantnog advokata, sasvim fokusiranog na posao, a drsko nezainteresovanog za svoju porodicu. Jelena Đokić nastupa u ulozi njegove supruge Anet, savetnice u gradskoj upravi, duboko usamljene i nezadovoljne bračnim životom. Na površini je krajnje ljubazna, staložena i fina, što je maska koja prikriva njenu korenitu frustriranost. Sigurna manifestacija tog zadržanog nemira je njeno stalno povraćanje, konkretan i simbolički pokazatelj glomazne potištenosti i zgađenosti nad takvim životom.

Tihomir Stanić igra Mišela Ulijea, opuštenijeg i manje uštogljenog od Alena. No, ispod te prividne fleksibilnosti krije se, takođe, strašna otuđenost i surovost (motiv uklanjanja hrčka njegove ćerke). Dušanka Stojanović, koja nastupa u ulozi Veronik Ulije, „guta” ostale glumce, superiornošću svoje igre. Ona stvara lik pisca složeno teatralno, vrlo precizno i jasno ističe pretencioznost, gordost i grozan snobizam lika. Njenu igru karakteriše zadivljujuća sigurnost i neposrednost, koji su apartan izvor stalnog humora, zbog spoja te efektne lakoće glume i oštrog, ciničnog razobličavanja jedne malograđanske nadmenosti, koja esencijalno definiše lik.

Izgled scene, koja predstavlja dom Ulijeovih, funkcionalno prikazuje uznemirujuću dvoličnost njihovih života – spolja je sve sređeno, rafinirano i elegantno, dok je, u svojoj srži, sasvim beživotno, dehumanizovano (scenograf Darko Nedeljković). Kratak muzički lajtmotiv, koji se emituje u više navrata, kao komentar na razvoj situacija, takođe bitno podvlači apsurd, produbljujući utisak o toj tragičnoj promašenosti njihovih života (kompozitor Ivan Brkljačić).

Predstava „Bog masakra” Alise Stojanović je dobra anatomija ljudske agresivnosti i destruktivnosti. Ona, bez zadrške, raskrinkava ružnu malograđanštinu i varvarstvo, upakovane u fine fasade civilizacije, ispod kojih se sve raspada i odvratno truli. Red, zakoni, ljudska prava, pacifizam, demokratija i druge vrednosti za koje se likovi nominalno zalažu, samo su etikete, prazne forme, ljušture ispumpanog značenja. Postepeno se gule neistine, sloj po sloj, da bi se najzad, sasvim, ukazalo ogoljeno naličje ljudskog bića.