I pesničke suze čiste oči

FIZIOLOGIJA
Pesnici će poslednji poverovati (i to je dobro) da su u svaku suzu umešani zakoni fizike, a ne razneženo ili rastuženo čovekovo srce.

Cela površinski sloj oka se promeni svaki put kada se trepne; za četvrtinku sekunde prelije ga tečnost odnoseći sve što je sakupila i ostavljajući novi premaz. Iako to na prvi pogled izgleda prosto, zbivanja su poprilično složena.

Oslanjajući se na matematičke obrasce, naučnici sa Univerziteta Delaver (SAD) tek su nedavno na računaru dočarali šta se zaista zbiva. S kojih razloga su se, uopšte, upustili u ovaj poduhvat?

Zato što je to veoma promenljiva pojava ili, suvoparnim jezikom, visokodinamičan sistem. Ukoliko dokuče kako se obrazuje tanušna prevlaka, naučiće kako uspešno da izleče isušene oči. Šta su to zapazili?

Suze se slivaju i sredinom a ne samo ivicom očne jabučice, kako se doskora pretpostavljalo. Površinski nanos većinom čini voda i služi da zaštiti organ vida od natruha prašine i drugih zagađivača iz vazduha. Uobičajeno se održava u postojanom obimu sve dok se ne izliju nove suze iz žlezda u krajičcima očiju blizu slepoočnica odvodeći suvišnu tečnost kroz nos.

Teku i sredinom

Kad god se žmirne, zaštitni sloj se obnovi. Slikovito rečeno: kao da ste prešli četkicom za bojenje umočenom u boju.

Ako smo tužni, ili nam je hladno, ili seckamo luk, tečnost očas preplavi oči opterećujući površinu jabučice. Većina znalaca je zamišljala da suze ostaju na ivicama, gde je nanos najdeblji. U novom oponašanju, koje je uračunalo lepljivost za podlogu, površinsko naprezanje i silu privlačenja (gravitacija), istraživači su uočili da pojedine prevaljuju kraći put prolazeći sredinom oka, iako je najveća količina i dalje tekla po obodu.

Nalazi su, čini se, u saglasju s merenjima jačine vida (optometrika) na Univerzitetu Ohajo, izvedenim na dobrovoljcu koji je šest minuta držao otvorene oči! Ali potrebno je još opitnih dokaza da bi se potkrepili delaverski proračuni.

A zašto ne opažamo vlastito žmirkanje?

Jednostavno, zato što promakne i našem mozgu. Traganje za odgonetanjem neobične zagonetke otpočelo je još osamdesetih godina prošlog veka, kada su naučnici otkrili da vizuelna osetljivost počne da opada upravo pre što trepnemo. Ali ostala je tajna šta se zbiva u zamršenom živčanom kolopletu u glavi.

Ispitanicima su u usta ubacili malena svetleća staklena (otptička) vlakna do samih nepca i svetlosni zrak uperili ka mrežnjači (retina) koja, inače, to opaža. Stavili su im zaštitne naočare da bi predupredili spoljašnju svetlost. Kada bi trepnuli, količina svetlosti koja je stizala u mrežnjaču nije se promenila. Za to vreme spravom za tzv. funkcionalnu magnetsku rezonancu snimali su mozak. U toku žmirkanja zbivanja u području koje se odaziva na vidne podražaje bila su zataškana.

Obojeni prozori

Verovatno je to nervna smicalica da predupredi mozak da bude svestan čišćenja očne jabučice, zbog čega zenica načas uroni u tamu.

Oči su naši prozori u spoljni svet, iako su ih psiholozi odavno prozvali „prozorima duše”, u čemu su imali izobilnu podršku poeta. Naučnici sada smatraju da se nakratko može zaviriti u unutarnje misli i osećanja. Kao ljudske nema većina majmuna: obojene dužice (iris) na beloj pozadini oivičuju crne zenice. Skorašnja pretpostavka objašnjava da su toliko uočljive crte nastale da bi potpomogle da jedni u druge gledamo dok se sporazumevamo ili sarađujemo na ma kojem poslu koji iziskuje bliskost.

U Institutu Maks Plank za evolucionu antropologiju (Nemačka) posmatrali su šta čine mladunci ljudi (40) i velikih majmuna (19). Prvi su kudikamo češće pratili kretanje očiju izvođača ogleda, drugi su to radili jedino kada je on pomerao glavu. Istraživanje je pokazalo da su veliki majmuni više zaokupljeni glavom nego očima nastojeći da zapaze u šta se zuri, ljudi se više pouzdaju u praćenje pokreta očiju.

A šta je dotični sve izvodio?

Prvo, zatvorenih očiju je podizao glavu ka tavanici; drugo, držao je glavu ukočeno gledajući nagore; treće, posmatrajući gore pomerao je i glavu i oči i, četvrto, nije mrdao glavu dok je gledao ispred sebe.