Bušenje unutrašnje bezbednosti

Ne želeći ni najmanje da budem arbitar ili još gore analitičar u vezi sa sukobom Izraela i Irana, jer u krajnjoj liniji ko smo mi kao mali narod da se uopšte u to petljamo, ipak želim da ukažem na određene pojave, posebno primetne u Iranu, a koje mogu da nam budu veoma poučne radi naše bezbednosti. Osnovno je da bajke o tobožnjoj demokratiji za koju se zalažu kojekakve nevladine organizacije, kao i dozvoljavanje njihovim aktivistima da imaju pristup u svim porama društvenog života, jednostavno ne sme više da se prihvata. Iran je inače zemlja koja na neki način ima dve vlasti. Jedna je verska i dominantnija je, a druga je kudikamo sekularna sa željom njenih pristalica da se ratosiljaju verskih vođa, što u prilično konzervativnom iranskom društvu ne ide ni malo lako.

No, kako postoji ta podeljenost, tako su razne obaveštajne službe, pre svega izraelski Mosad, obilato koristile tu činjenicu i uspevale su relativno lako da dođu do saradnika koji su za tuđe ciljeve, baš iz mržnje prema verskim liderima, razarali iranski sistem iznutra. Mosad se toliko infiltrirao u iranski sistem da im je nedavno preoteo i odveo u Izrael zamenika komandanta Iranske revolucionarne garde, kao najelitnije vojne formacije. Činjenica da je u prva dva dana Izrael praktično zbrisao iransku vojnu komandu ubijajući im kao golubove visokorangirane vojne glavešine i to tako što su im spavaće sobe pogađali, kao i sve nuklearne fizičare koji su učestvovali u pregovorima o nuklearnom programu, najbolji je pokazatelj koliko se Izrael ozbiljno pripremao za ovu akciju i koliko je Mosad izbušio Iran po dubini unutar njegovog državnog sistema. Time je odmah na početku rata u samom Iranu nastala ozbiljna konfuzija u komandovanju, koja je dodatno bila podignuta na viši nivo tako što su izraelski agenti na terenu, dakle sa same teritorije Irana, podizali dronove i uspevali da onesposobljavaju iransku PVO kako bi olakšali njihovoj avijaciji da bez problema bombarduje zacrtane ciljeve.

Da podvučemo crtu, Izrael je pre samog napada imao do perfekcije sve moguće lokacije o kretanjima iranskih najvažnijih oficira, gde su im stanovi, skrovišta, gde im žive porodice, gde su naučnici koji se bave nuklearnim programima, šta tačno gađati u nuklearnim centralama… Na sve to, sve do danas, iz Izraela se šalju ozbiljne poruke kako Izrael ne napada iranski narod, te da su zapravo građani Irana braća sa njima, već da se bori protiv režima, čime zapravo podstiču onaj sekularni deo građanstva da se pobuni i da ustane protiv verskih vođa, posebno protiv ajatolaha Hamneija i njegovog okruženja. Priprema za svaku moguću čestitku, ali i upozorenje svakoj državi na kugli zemaljskoj šta može da joj se dogodi ukoliko ne bude vodila računa o unutrašnjoj bezbednosti i ako kontrolu procesa unutar sistema prepusti mreži raznoraznih saradnika stranih službi. Iran je samo naizgled delovao strogo, diktatorski, autoritarno, no unutar sistema očito je vladalo rasulo. Činjenica je da razne fondacije koje se tobože zalažu za slobodu govora, mišljenja, za ženska prava, nisu mogle da deluju slobodno unutar samog Irana, ali su svoje aktiviste spremali van te zemlje, posebno ciljajući iranske studente koji su na brojnim fakultetima širom zapadnih zemalja i njih su posle vraćali u Iran sa ciljem da ih zaposle u sistemu i da kad dođe vreme budu aktivirani.

Srbija se danas suočava ne baš u potpunosti sa sličnom situacijom, jer ipak mi nemamo versku vlast, već imamo vlast proisteklu iz podrške naroda, no nema nikakve dileme da je proteste koji nam se događaju punih sedam meseci upravo poveo državni sektor. Poveli su oni koji od države dobijaju platu, koji su na razne načine prolazili kojekakve seminare USAID, NED, Fonda za otvoreno društvo, Beogradskog bezbednosnog foruma, novinarske obuke po Bi-Bi-Sija, Balkanskoj istraživačkoj mreži… Posebno se njihov aktivizam može jasno videti u pravosuđu, kulturi, obrazovanju i medijima, gde aktuelna vlast nema ama baš nikakve ingerencije i gde je NVO sektor, čitaj razne obaveštajne službe zapadnih zemalja, pod svoju šapu stavio gotovo čitav sistem. Na sve ako se doda aktivizam kojekakvih „nezavisnih” agencija, koje se finansiraju iz budžeta, a ne služe ama baš ničemu drugom do da NVO sektor ubaci svoje kadrove na državni budžet, mreža je kompletirana. Dokaz za ove tvrdnje je pokušaj obojene revolucije, koji je za sada propao, ali baš zbog te činjenice sama vlast bi morala da mnogo toga promeni i da preuzme nadležnosti u ovim oblastima, a da se po dubini očisti od mreže raznoraznih aktivista koji su na državnom budžetu, a koji su očito radili kako protiv same vlast, tako i protiv države. Poslednji je momenat da se krene u ovom pravcu, pre svega zbog preventive, jer ne daj Bože, možda bi u slučaju nekog sukoba moglo da nam se dogodi nešto slično što se dogodilo Iranu. Zamislite samo Srbiju nekom sukobu gde joj na početku neprijatelj pobije kompletan vojni vrh. Složićemo se, nastao bi totalni haos.

Iran je nekako kao velika sila uspeo da se konsoliduje od dejstva njegove pete kolone, ali pitanje je da li bi neka manja država, pa i Srbija, u tome uspela. Ona je junački izdržala hibridni rat i pokušaj obojene revolucije koji je joj bio namenjen, ali da li bi potencijalno nametnuti ratni sukob uspela da izdrži, posebno kada znamo koliko je razgranata mreža kojekakvih agenata unutar našeg sistema, ne može se sa sigurnošću reći. Zato, koliko god da imamo odlične uspehe na spoljnopolitičkom planu, koliko god da beležimo dobre rezultate u ekonomiji, po pitanju bezbednosti, posebno unutrašnje, mora se mnogo više i agilnije raditi i suzbijati subverzivna delatnost mreže agenata unutar našeg sistema.

*Narodni poslanik