Kad po­li­ti­ka i u so­ka­ke za­đe

Va­lje­vo – U Va­ljev­skoj Lo­zni­ci, od be­o­grad­skog pu­ta pa pre­ma za­se­o­ku Šlji­vak vo­di lep as­falt­ni put. As­fal­ti­ra­ni su i sko­ro svi pri­la­zni so­ka­ci pre­ma ku­ća­ma me­šta­na. Sko­ro svi...

Us­put, pi­ta­mo jed­nog od do­ma­ći­na ka­ko da do­đe­mo do ku­će Ži­vo­ra­da Jo­ki­ća, a on jed­no­stav­no ob­ja­šnja­va:

– Kad iza­đe­te na za­ra­van, pro­đe­te gro­blje i tra­fo, vi­de­će­te de­sno dva so­ka­ka je­dan po­red dru­gog – je­dan as­fal­ti­ran, dru­gi ni­je. E, taj što ni­je vo­di do Ži­vo­ra­do­ve ku­će.

I stvar­no, ni­šta čo­vek ni­je sla­gao, la­ko pro­na­đo­smo i niz str­mi, pra­šnja­vi, pun ru­pa i ka­me­nja, so­kak du­ga­čak ne­što pre­ko 200 me­ta­ra, po­red ko­jeg pa­ra­lel­no ide dru­gi, le­po as­fal­ti­ran, sti­go­smo do Ži­vo­ra­do­vog do­ma. Osam­de­set­pe­to­go­di­šnji sta­ri­na, hro­nič­ni bo­le­snik, ži­vi ov­de sa te­ško bo­le­snom su­pru­gom, si­nom Ra­do­va­nom i nje­go­vom po­ro­di­com – su­pru­ga i dvo­je ma­le de­ce. Sva­kog da­na, po vi­še pu­ta, ko­li­ma ili pe­ške, pe­nju se i spu­šta­ju pra­šnja­vim, ka­me­ni­tim, str­mim so­ka­kom. De­ca u ško­lu i iz ško­le, su­pru­ga na po­sao i sa po­sla, Ra­do­van u nji­ve i sa nji­va, Ži­vo­rad i su­pru­ga kod le­ka­ra i na­zad...

Ceo za­se­ok Šlji­vak je, bar što se pu­te­va ti­če, pra­vo „se­lo mo­je lep­še od Pa­ri­za”, sve je as­fal­ti­ra­no, sa­mo im Ži­vo­ra­dov so­kak, u ko­jem su osim Jo­ki­ća još dve ku­će – kva­ri pro­sek.

As­falt je ura­đen pre ne­što vi­še od go­di­nu i po da­na u jed­noj od pred­iz­bor­nih kam­pa­nja, svi so­ka­ci su as­fal­ti­ra­ni, osim ovog, za­po­či­nje pri­ču Ra­do­van Jo­kić, po­ljo­pri­vred­nik ko­ji ga­ji 17 gr­la krup­ne sto­ke, od ko­jih su de­set kra­ve mu­za­re, osta­lo ju­nad, pre­da­je mle­ko, ima ov­ce, svi­nje... Ob­ra­đu­je pu­no ze­mlje, svo­je i uze­te u za­kup, a 80 od­sto ima­nja na­la­zi mu se ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra oda­tle, do­le pre­ko be­o­grad­skog pu­ta i pru­ge. Stal­no mo­ra da do­vo­zi i od­vo­zi trak­to­rom sa pri­ko­li­com hra­nu za sto­ku i sve osta­lo neo­p­hod­no za funk­ci­o­ni­sa­nje do­ma­ćin­stva. I sva­ki put mu si­la­zak i pe­nja­nje ne­as­fal­ti­ra­nim so­ka­kom pre­sed­ne. Po­sle ki­še mo­ra da do­te­ru­je ka­men iz ka­me­no­lo­ma, da na­si­pa. Kad pad­ne sneg, bo­ga mo­li da on i nje­go­vi osta­nu ži­vi niz so­kak...

– Ra­đe­no je pred iz­bo­re, svi so­ka­ci u Šlji­va­ku as­fal­ti­ra­ni, osim na­šeg. Re­kli su mi da ni­je ura­đe­no za­to što se pret­po­sta­vlja da smo na­klo­nje­ni opo­zi­ci­ji. Bio je do­go­vor da se ura­di i na­ma, ali se po­sle ne­ko ume­šao... – bez dla­ke na je­zi­ku pri­ča Ra­do­van. Is­ti­če da ni­kad ni­je bio ne­što po­seb­no po­li­tič­ki ak­ti­van, ali da sma­tra da kad se po­ma­že lju­di­ma, tre­ba po­mo­ći svi­ma, po­seb­no oni­ma ko­ji, kao on, pri­vre­đu­ju, ra­de na ima­nju.

– Sma­tram da mo­je po­li­tič­ko opre­de­lje­nje ne tre­ba da ima ve­ze sa as­fal­ti­ra­njem so­ka­ka. Ov­de su so­ka­ci as­fal­ti­ra­ni i ne­kim pen­zi­o­ne­ri­ma, a ja mi­slim da je va­žni­je to što ja pri­vre­đu­jem, imam sto­ku, ob­ra­đu­jem ze­mlju. Naj­ve­ći deo ima­nja mi je is­pod pru­ge, stal­no sam na re­la­ci­ji nji­va–ku­ća, a šta mo­gu da iz­vu­čem ova­kvim pu­tem? Ako je već ra­đe­no, tre­ba­lo je da bu­de ura­đe­no svi­ma, bez ob­zi­ra na to ko­ja je ko po­li­tič­ka op­ci­ja. Ne­ka me i de­kla­ri­šu kao opo­zi­ci­ju, ka­kve to ve­ze ima sa as­fal­ti­ra­njem so­ka­ka, po­go­to­vo ka­da je svi­ma u za­se­o­ku as­fal­ti­ra­no? Ja pro­iz­vo­dim hra­nu za lju­de, ja ra­dim za ovu dr­ža­vu! Ovo je sra­mo­ta! – po­ru­ču­je Ra­do­van Jo­kić. I pod­se­ća na stal­ne pri­če da se­lja­ci tre­ba da osta­nu na se­lu:

– Pa, ka­ko da osta­nu na se­lu? Ja sam ov­de je­di­ni od mo­je ge­ne­ra­ci­je ko­ji je ostao na se­lu!

A na pi­ta­nje da li su se on i nje­go­va po­ro­di­ca obra­ća­li ne­ko­me od nad­le­žnih, da li su se ža­li­li zbog ova­kvog sta­tu­sa, od­go­va­ra pi­ta­njem:

– A ko­me da se ža­lim?