Tiha pobuna protiv trivijalizovanog sveta

Na nedavnom predstavljanju knjige Petera Handkea „Gubitak slike ili Planinom Sijera de Gredos”, na kojoj su govorili prevodilac Žarko Radaković, novinarka Sara Arsenović i pisac i književni kritičar Marjan Čakarević, bilo je reči o tome zašto je ovo delo prva knjiga koju je autor nazvao „romanom” – pikarskim u ovom slučaju, kao i zbog čega je ova „moderna verzija Don Kihota” ujedno i Handkeov književni manifest.

Glavna junakinja je moćna bankarka – istovremeno obožavana i prezrena – koja rešava da angažuje pisca iz Manče da ispriča njenu životnu priču. Na putu ka autoru, koji vodi preko Sijere de Gredos, ono što započinje kao zadatak prerasta u egzistencijalno putovanje kroz jezik, tišinu, prirodu i zaboravljene slike koje su nekada činile srž umetnosti i ljudskog iskustva.

Žarko Radaković je evocirao uspomene na putovanje sa Handkeom, koji je šestoricu prevodilaca poveo sa sobom na put planine Sijere de Gredos kako bi zajedno svi prevodili ovu knjigu. On je priznao da je ovaj roman za njega ako ne najvažnije, onda sigurno najmarkantnije delo koje je preveo u svakom pogledu i objasnio da je knjiga veoma složena, da nijedna pre nje nije bila takva u smislu rečenica koje su duge po stranicu i više, promišljanja, stila…

Radaković je takođe istakao da se Handke permanentno kreće i beleži svoja zapažanja:

– Taj njegov sukob sa medijima je i malo insceniran, više je to neka vrsta korigovanja i kontrole onoga šta mediji rade. Handke vrlo svesno odlazi napolje, pešači i gleda golim okom. To je ono što je suprotnost medijima, onima koji pišu iz glave, svoje verzije, a ne one koje su na terenu, istinite… Tako je bilo i kada je dolazio toliko puta na Balkan i zapisivao ono što je sam doživeo i osetio. Od toga je kasnije nastajao tekst. On je sentimentalno vezan za Jugoslaviju zbog svojih slovenskih korena. U planine Sijere de Gredos odlazio je kada nije dolazio u ove predele. U knjizi se to preplitanje može prepoznati.

Za Marjana Čakarevića ovo je vrlo kompleksna knjiga koja spada u najsloženije Handkeove poduhvate jer ispituje granice onoga što podrazumevamo pod umetnošću, kao i granice naše čitalačke pažnje, razumevanja sveta, doživljaja.

– Knjiga je izašla 2002, a tri godine kasnije svet je slavio četiri veka „Don Kihota”, prvog evropskog romana. Mislim da je Handke želeo da tim povodom prikaže kako bi četiri veka kasnije trebalo da izgleda roman. Zato kažemo da je ovo i Handkeov književni manifest – rekao je Čakarević.

On je ocenio da je Handke želeo ovom knjigom da oda zahvalnost umetnosti koja ulepšava svet:

– Knjiga pokazuje čemu nas sve uči umetnost i uživanje u njoj, a uči nas upravo ljubavi prema svetu takvom kakav je, ne kakav bismo mi voleli da bude, nego baš ovom sa svim ratovima, haosom, različitim ljudima i događajima. Taj svet treba voleti i o tome nam Handke sve vreme govori!

Sara Arsenović je ukazala na neobičnu piščevu odluku da za glavnog lika izabere ženu, i to bankarku, na vrhuncu karijere, moćnu ženu na visokoj finansijskoj lestvici. Ona je povukla paralelu sa Prustom i fenomenom nehotimičnog sećanja kroz koji ostvaruje vezu između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti.

– Prustovog junaka u delu „U potrazi sa izgubljenim vremenom” održava u životu potraga za takvom vrstom sećanja. To je ono što je kod naše bankarke suštinska stvar i ona će reći: „Mene slike okrepljuju.” Njoj je važno da zadrži svoj glas i da se on čuje i često to pominje autoru koji piše knjigu o njoj. To možemo dovesti u vezu s prošlom njom. Važno je i pitanje privida stvarnosti. Da li je stvarnost kreiranih slika važnija od stvarnosti koja se događa oko nje. Handke stalno dovodi istinu u pitanje i divni su delovi u kojima on ističe važnost priče – navela je Sara Arsenović.

Na putu ka autoru, koji vodi preko Sijere de Gredos, junakinja nailazi na znakove neobjavljenog rata: eskadrile vojnih aviona, izbeglice koje se skrivaju u neobičnim, improvizovanim skloništima i gradove čiji stanovnici pokazuju bizarne psihološke traume. Marjan Čakarević kaže da je to jedan od važnih slojeva romana jer se Handke pita da li ratovi ikad prestaju ili je to jedan rat koji traje sve vreme, samo menja svoje mesto i načine.

Ovaj roman je, složili su se sagovornici, i tiha pobuna protiv trivijalizovanog sveta medija, i pokušaju da se rečima i slikama povrati dubina postojanja. Mediji proizvode sliku bez sadržaja, sliku bez iskustva.