SAD i Evropska unija uništavaju UN

Kada Džefri Saks kaže da svet srlja ka trećem svetskom ratu, to nije senzacionalizam, već upozorenje da se crvena lampica upalila. Dok svetski lideri poziraju na samitima i deklarativno „pozivaju na mir” na Bliskom istoku, u pozadini se vuku potezi koji neodoljivo podsećaju na predvečerje rata u Iraku, smatra ovaj uticajni američki ekonomista, profesor na Univerzitetu Kolumbija i nekadašnji savetnik trojice generalnih sekretara Ujedinjenih nacija: Kofija Anana, Ban Ki Muna i Antonija Guteresa.

„U ovom trenutku postoje upozorenja o mogućem neposrednom američkom napadu na Iran. To bi moglo da dovede do krvoprolića poput onog u ratu u Iraku – ili nečeg daleko goreg. Moglo bi da dođe do eskalacije i upotrebe nuklearnog oružja, od strane Izraela ili neke druge zemlje. Američki predsednik Donald Tramp daje grube javne pretnje kakve nismo videli od tridesetih godina prošlog veka”, ističe Saks ekskluzivno za „Politiku”.

Pomenuli ste američku invaziju na Irak 2003. godine, ali kasnije je otkriveno da Sadam Husein zapravo nije posedovao oružje za masovno uništenje, što je bio jedan od razloga za intervenciju. S obzirom na to da su iranska nuklearna postrojenja pod 24-časovnim nadzorom Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), da li je to još jedna sličnost?

Ovo je izraelsko-američka operacija čiji je cilj rušenje režima u Iranu. Ona je zapravo direktno povezana s tom 2003. godinom i deo je istog šireg plana, iako je sproveden s 22 godine zakašnjenja. Znamo da su Sjedinjene Američke Države još 2001. godine, zajedno s Izraelom, pripremile plan za sedam ratova u pet godina, u cilju uklanjanja vlada koje su podržavale palestinski narod. Tih sedam zemalja su: Irak, Liban, Sirija, Libija, Somalija, Sudan – i, naravno, Iran. Sada smo u tom sedmom ratu.

Sadam Husein je ubijen. Isto se dogodilo i s Muamerom el Gadafijem nakon što je Libija odustala od nuklearnog programa. S druge strane, Severna Koreja ima atomsku bombu – i niko je ne napada. Može li najnoviji izraelski napad da gurne Iran ka razvoju nuklearne bombe upravo zbog toga?

Sjedinjene Američke Države verovatno bi započele opšti rat da to spreče. Zbog toga smo trenutno na putu koji može da dovede do trećeg svetskog rata. Zato bi zemlje sveta trebalo da zahtevaju od SAD da ne započnu još jedan veliki rat i da se svi problemi reše pregovorima – što je apsolutno moguće.

Da li će ovaj sukob preusmeriti američki fokus s pomoći Ukrajini na Bliski istok?

To se već dogodilo. Niko u političkim krugovima SAD više ne obraća pažnju na Ukrajinu.

Ranije ste izjavili da tzv. prijatelji Ukrajine u suštini uništavaju tu zemlju ohrabrujući je da nastavi rat. Koliko još dugo Kijev može da izdrži?

Ne još dugo.

Kad se rat završi, kakvu budućnost vidite za Ukrajinu?

Brzinom kojom se rat trenutno odvija, verujem da bi Ukrajina mogla da izgubi celu obalu Crnog mora, uključujući Odesu, ako ne pristane na mir. Uslovi za prekid neprijateljstava za Ukrajinu se pogoršavaju još od državnog udara 2014. godine, koji je Amerika podržala. Svako odlaganje mira, počevši od odbijanja Kijeva da sprovede odredbe iz sporazuma Minsk 2, bilo je izuzetno skupo za tu zemlju.

Ranije ste rekli da je Srbija ispravno postupila što nije uvela sankcije Rusiji i da njena želja da održi dobre odnose sa sve tri strane pokazuje da je za mir. Može li takva politika da šteti odnosima Srbije sa EU, s obzirom na pritiske koji dolaze iz Brisela?

Da, to će sigurno narušiti odnose s rukovodstvom Evropske unije u Briselu, jer je kabinet predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen rusofoban i ratnohuškački. Ipak, Srbija će u EU pronaći sve veći broj zemalja koje slično razmišljaju, poput Mađarske i Slovačke. A spisak vlada koje se protive ratu u Ukrajini i širenju NATO-a sada raste.

U nedavnom intervjuu s Takerom Karlsonom rekli ste da je NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. bilo skandalozno i potpuno pogrešno. Šta smatrate da je bio stvarni cilj te kampanje?

Cilj je zapravo bio da se Srbija podeli i da se Rusiji pokaže ko je „pravi gazda”. Bombardovanje Srbije je možda, bar delimično, bilo posledica rivalstva između Madlen Olbrajt i Ričarda Holbruka, koji su se nadmetali ko će postati državni sekretar u administraciji Ala Gora, pošto su pretpostavljali da će on pobediti Džordža Buša Mlađeg na američkim izborima 2000. godine. Priča se da je Olbrajtova želela rat kako bi osujetila Holbrukovu diplomatiju. Nisam siguran da je to istina, ali svakako zvuči verovatno.

U Srbiji se često kaže da je agresija NATO-a bila prvi korak ka urušavanju međunarodnog prava, koje je kasnije prekršeno u Iraku i Libiji... Danas, više od 25 godina kasnije, s ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku, vidimo da međunarodne institucije više nemaju istu snagu. Šta treba da se desi da bi Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti UN povratili svoj autoritet?

Ujedinjene nacije su duboko ranjene, možda i fatalno, događajima koji se upravo odvijaju. SAD i Evropska unija uništavaju, ako ne i ubijaju UN, tako što bez stida napuštaju poštovanje Povelje UN. Setimo se člana 2, stav 4: „Svi članovi će se u svojim međunarodnim odnosima uzdržati od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države, ili na bilo koji drugi način nespojiv sa ciljevima Ujedinjenih nacija.” Vašington i Brisel upravo sada iz časa u čas krše ovu odredbu u odnosu na Iran.

Ide li svet ka multipolarnosti – i da li će to doneti mir ili još veće tenzije?

Svet je već multipolaran. Velike sile su SAD, EU s Ujedinjenim Kraljevstvom, Rusija, Kina i Indija. Sve su to nuklearne sile. Ostale nuklearno naoružane države – Izrael, Pakistan i Severna Koreja – dodatno povećavaju multipolarnost, globalne opasnosti i složenost. Sama multipolarnost ne donosi ni mir ni rat – to zavisi, pre svega, od izbora koje prave velike sile i od načina na koji se odnose prema ostalim nuklearno naoružanim državama.

U prošlosti ste blisko sarađivali s brojnim svetskim liderima. Ko je na vas ostavio najveći utisak?

Moju bezrezervnu podršku imao je jedan lider koji je, nažalost, omražen u svojoj zemlji: Mihail Gorbačov. On je bio veliki čovek mira i veliki državnik. Potkopali su ga uski interesi američkih i evropskih elita, koje su želele „pobedu” nad Sovjetskim Savezom, a potom i nad Rusijom, umesto mira. Rezultat je bila masovna destabilizacija postsovjetskih država, koja je dovela do njihovog prezira prema Gorbačovu. Taj prezir, koliko god bio razumljiv, trebalo bi pre da bude usmeren ka aroganciji Amerike i Evropske unije u tim godinama – koja, nažalost, traje i danas.