Po ukusu briselske birokratije

Pred pr­ve vi­še­stra­nač­ke iz­bo­re u Sr­bi­ji od­i­gra­le su se iz­ve­sne „pred­sta­ve” na ko­je neo­do­lji­vo pod­se­ća­ju ne­ki da­na­šnji do­ga­đa­ji (i nji­ho­vi ak­te­ri). Ta­ko je u ono, sa sta­no­vi­šta isto­ri­je ne ta­ko dav­no vre­me, Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić op­tu­ži­vao opo­zi­ci­ju da šu­ru­je s Ru­go­vom i tvr­dio da joj po­moć pru­ža­ju Slo­ven­ci i Hr­va­ti. Ta­ko u ovo na­še vre­me Alek­san­dar Vu­čić op­tu­žu­je opo­zi­ci­ju da šu­ru­je s Kur­ti­jem i tvr­di da iza na­vod­ne obo­je­ne re­vo­lu­ci­je sto­ji hr­vat­ska slu­žba. U pi­ta­nju su be­smi­sli­ce ko­je se pe­ri­o­dič­no po­na­vlja­ju, kao što se, uosta­lom, i isto­ri­ja po­na­vlja u ra­spo­nu od tra­ge­di­je do far­se. Na­rav­no, i u obr­nu­tom sme­ru, do­dao bih, ali bez am­bi­ci­je da is­pra­vljam ve­li­kog He­ge­la. Že­lim sa­mo da uka­žem na iz­ve­sne obra­sce po­na­ša­nja ko­ji se pe­ri­o­dič­no po­na­vlja­ju, a is­pu­nje­ni su be­smi­slom, te su kao ta­kvi neo­dr­ži­vi. Na­i­me, do­vo­di­ti pred­stav­ni­ke on­da­šnje opo­zi­ci­je Ni­ko­lu Mi­lo­še­vi­ća ili Dra­go­lju­ba Mi­ću­no­vi­ća u ve­zu s hr­vat­skim i slo­ve­nač­kim agen­tu­ra­ma pod­jed­na­ko je be­smi­sle­no i neo­dr­ži­vo, raz­u­me se i ne­pra­vič­no, kao i op­tu­ži­va­ti da­na­šnje stu­den­te u blo­ka­di za obo­je­nu re­vo­lu­ci­ju iza ko­je sto­je Hr­va­ti.

Ve­ru­jem da je či­ta­o­cu ovih re­do­va po­zna­to ka­ko se za­vr­ši­la Mi­lo­še­vi­će­va po­li­ti­ka in­si­nu­i­ra­nja, te da či­ta­lac ve­ro­vat­no pret­po­sta­vlja ka­ko će se okon­ča­ti i Vu­či­će­va. Mo­je mi­šlje­nje je da će se okon­ča­ti di­ja­me­tral­no su­prot­no. Jer pr­vi, mo­ra se pri­zna­ti, ni­je bio mi­lje­nik stra­nog fak­to­ra, dok dru­gi je­ste. Pr­vi ni­je uvi­deo tek­ton­ske pr­o­me­ne u sve­tu, pa je ve­ro­vao da će bez pr­o­ble­ma na­sta­vi­ti ta­mo gde je Ti­to stao. Dru­gi uči na gre­ška­ma pret­hod­ni­ka do­bro ušu­škan u duh vre­me­na hi­po­kri­zi­je i ve­ru­je da će u udž­be­ni­ci­ma isto­ri­je za­u­ze­ti me­sto od­mah is­pred Ko­dže Mi­lo­ša. (Prem­da bih re­kao da je to sa­nak pu­sti.) Za raz­li­ku od Mi­lo­še­vi­ća, ko­ji je za­vr­šio u evrop­skom ka­za­ma­tu, Vu­čić će, ni­je is­klju­če­no, za­vr­ši­ti kao ko­me­sar Evrop­ske uni­je za ne­što. I to će, bar što se ti­če bri­sel­ske bi­ro­kra­ti­je s ko­lo­ni­jal­nim ape­ti­ti­ma, bi­ti u pot­pu­no­sti za­slu­že­no. Ali ne i što se ti­če na­ro­da Sr­bi­je, ko­ji će tek oku­si­ti gor­ke plo­do­ve nje­go­ve vla­da­vi­ne.

Ovaj tekst, me­đu­tim, ni­je po­sve­ćen bu­du­ćoj ka­ri­je­ri vla­sto­dr­šca, već (na iz­ve­stan na­čin) pr­o­sve­ti­telj­stvu, do ko­jeg će­mo do­ći pre­ko krat­kog pri­ka­za raz­li­či­tih po­stu­pa­ka cr­kve­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka u na­iz­gled slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Elem, kad su stu­den­ti i gra­đa­ni mar­ta 1991. go­di­ne blo­ki­ra­li Te­ra­zi­je, po­se­tio ih je ta­da­šnji pa­tri­jarh srp­ski Pa­vle i do­slov­ce re­kao: „Tre­ća noć ka­ko bdi­te do­sto­jan­stve­no, kao što do­li­ku­je mla­do­sti. Va­še te­žnje za prav­dom i isti­nom i de­mo­kra­ti­jom raz­u­me­mo svi. I cr­kva pra­vo­slav­na ih bla­go­si­lja. Do­šao sam da bu­dem tu s va­ma da se ne de­si ne­što ne­u­ku­sno.” Za raz­li­ku od pa­tri­jar­ha Pa­vla, ko­ji je još za ži­vo­ta, od stra­ne na­ro­da, pr­o­gla­šen za sve­ca, sa­da­šnji na­sled­nik sve­to­sav­skog tr­o­na ni­je is­ka­zao sa­o­se­ća­nje i bri­žnost pre­ma stu­den­ti­ma, ali ih je za­to u Mo­skvi pred Pu­ti­nom in­di­rekt­no po­me­nuo u kon­tek­stu obo­je­ne re­vo­lu­ci­je. Či­ta­lac na ovom me­stu tre­ba da ima na umu da mo­ja na­me­ra ni­je da kri­ti­ku­jem Cr­kvu, već da upo­re­dim po­je­di­ne po­stup­ke ak­te­ra i iz­vu­čem iz­ve­sne za­ključ­ke. U tom smi­slu dr­žim da li­ti­ja u okvi­ru ko­je je kra­jem pr­o­šlog me­se­ca be­o­grad­skim uli­ca­ma pr­o­no­še­na ru­ka Sve­tog Sa­ve, a ko­ju je pred­vo­dio na­sled­nik sve­to­sav­skog tr­o­na ko­ji stu­dent­ski bunt i bunt uči­te­lja, na­stav­ni­ka, pr­o­fe­so­ra, reč­ju pr­o­sve­ti­te­lja, tu­ma­či i pred­sta­vlja u po­li­ti­kant­skom klju­ču obo­je­ne re­vo­lu­ci­je ko­ji je us­po­sta­vio ne­pro­sve­će­ni vla­sto­dr­žac, da ta­kva li­ti­ja, ve­lim, pr­o­ma­šu­je su­šti­nu. Sve­ti Sa­va je, na­i­me, bio ute­me­lji­vač pr­o­sve­te, za­ko­no­dav­stva i, ako se ta­ko mo­že re­ći, zdrav­stva, a to su tri ključ­ne obla­sti dru­štva ko­je ak­tu­el­na vlast go­di­na­ma uru­ša­va. To, dru­gim re­či­ma, zna­či da je vla­sto­dr­žac ne­pro­sve­ćen, ali i da ve­li­ko­do­stoj­nik ko­ji pred­vo­di li­ti­ju, pr­o­no­se­ći uli­ca­ma glav­nog gra­da ru­ku na­šeg pr­o­sve­ti­te­lja, tre­ba da bu­de uz stu­den­te i pr­o­svet­ne rad­ni­ke, uz le­ka­re i usta­vo­bra­ni­te­lje, a ne uz ne­pro­sve­će­nu i obez­du­ho­vlje­nu vlast. Jer dok se be­o­grad­skim uli­ca­ma pr­o­no­si­la sve­ta ru­ka ko­ja je na­pi­sa­la Za­ko­no­pra­vi­lo, u ško­la­ma ši­rom Sr­bi­je vlast je či­ni­la (i da­lje či­ni), ne­za­ko­ni­te i ne­čo­več­ne rad­nje – sve­ti se na­stav­ni­ci­ma u ob­u­sta­vi ta­ko što im bez ika­kvog re­še­nja uma­nju­je pla­te, su­spen­du­je ih ili im ne pr­o­du­ža­va ugo­vo­re o ra­du i ta­ko ih osta­vlja bez hle­ba na­su­šnog, dok isto­vre­me­no pod­sti­če upi­si­va­nje fik­tiv­nih ča­so­va ka­ko bi se na taj kri­mi­nal­ni na­čin is­po­što­va­la for­ma, a go­di­na pri­ve­la kra­ju.

Ovo ne­ljud­sko i lo­gi­ci pr­o­tiv­no ka­žnja­va­nje onih ko­ji se iskre­no za­la­žu za dru­štve­ni bo­lji­tak pred­sta­vlja, tvr­dim, jed­nu od na­o­pa­kih te­ko­vi­na ne­in­te­lek­tu­al­ne i od če­sti­to­sti ope­ri­sa­ne vla­sti. Vla­sti ko­ja po­ka­zu­je da ne zna ka­ko tre­ba da funk­ci­o­ni­še si­stem u de­mo­krat­skom dru­štvu, a još ma­nje po­zna­je svr­hu gra­đan­ske ne­po­slu­šno­sti. Vla­sti ko­ja se hva­li­še ne­pi­sme­no­šću pa „ća­ke” uz­di­že na pi­je­de­stal ko­ji im ne pri­pa­da tvr­de­ći po­vrh sve­ga, i ni­čim ne­i­za­zva­na, da je „bo­lje bi­ti ća­ci ne­go na­ci”. A što bi se mo­glo upo­re­di­ti s po­stup­kom lo­šeg uče­ni­ka ko­ji do­bi­je dvoj­ku pa doc­ni­je to svo­je mr­ša­vo zna­nje ra­ci­o­na­li­zu­je ta­ko što ve­li da je bo­lja dvoj­ka ne­go je­di­ni­ca. (Vr­li­na je bi­ti pa­me­tan, vre­dan i po­šten đak, a ne ćak.) Na kon­cu, vlast ko­ja je sprem­na da s na­ci­sti­ma upo­re­di mla­dost ove ze­mlje, mla­dost ko­ja se du­že od po­la go­di­ne bo­ri za dru­štvo bez ko­rup­ci­je, za dru­štvo u ko­jem će in­sti­tu­ci­je ra­di­ti u in­te­re­su gra­đa­na, a ne u in­te­re­su vla­da­ju­će stran­ke, ta­kva vlast, tvr­dim, ne mo­že za­slu­ži­va­ti epi­tet če­sti­te.

Či­ta­lac mi sa­da, usled za­sle­plje­no­sti vla­sto­dr­šče­vom pri­čom o „blo­ka­de­ri­ma” ko­ji vi­še­me­seč­nim bun­tom za­u­sta­vlja­ju na­pre­dak Sr­bi­je, mo­že pre­ba­ci­ti da pre­vi­đam ovu „oči­gled­nu isti­nu”, ali ta­kav či­ta­lac mo­ra da zna ka­ko stu­dent­skih blo­ka­da ne bi ni bi­lo da je vlast od­go­vo­ri­la na pr­vi zah­tev stu­de­na­ta i po­ka­za­la sve ugo­vo­re i anek­se o nov­ča­nim tran­sak­ci­ja­ma to­kom ra­da na tzv. br­zoj pru­zi i pr­o­prat­nim objek­ti­ma. Ume­sto to­ga, vlast je osmi­sli­la Ća­ci­lend kao ne­sva­ki­da­šnje oruž­je u bor­bi pr­o­tiv stu­de­na­ta u blo­ka­di, ali i kao sred­stvo ko­jim će do kraj­njih gra­ni­ca beš­ča­šća bra­ni­ti svo­je, na ko­rup­tiv­nim osno­va­ma ste­če­ne, im­pe­ri­je. Sto­ga, ako je ne­ko kriv za za­u­sta­vlja­nje na­pret­ka Sr­bi­je, on­da je to sa­ma vlast, pri če­mu tre­ba do­da­ti i to da se taj (na­zo­vi)na­pre­dak is­klju­či­vo od­no­si na pri­vat­ne ra­ču­ne pri­pad­ni­ka vla­da­ju­će sku­pi­ne, što zna­či da je nje­go­va op­šte­dru­štve­na di­men­zi­ja upit­na. Bo­lje re­ći fik­tiv­na, kao što je fik­tiv­na po­dr­ška vla­sto­dr­šcu na ne­slo­bod­nim i ne­po­šte­nim iz­bo­ri­ma, kao što su fik­tiv­ni neo­dr­ža­ni (a ipak upi­sa­ni) ča­so­vi ko­je Mi­ni­star­stvo pr­o­sve­te ra­ču­na kao odr­ža­ne, pa nji­ho­ve upi­si­va­če, uz sa­gla­snost vla­sti, još i na­gra­đu­je.

Šta­vi­še, dok se be­o­grad­skim uli­ca­ma pr­o­no­si­la ru­ka Sve­tog Sa­ve, u po­je­di­nim ško­la­ma (ro­di­te­lji uče­ni­ka tvr­de), di­rek­to­ri sa član­skom kar­tom vla­da­ju­će stran­ke u dže­pu še­ta­li su se hod­ni­ci­ma u prat­nji te­lo­hra­ni­te­lja, na­zi­va­li uče­ni­ke u blo­ka­di i na­stav­ni­ke u ob­u­sta­vi te­ro­ri­sti­ma, za­stra­ši­va­li, pre­ti­li, ot­pu­šta­li. Ova­kvi po­stup­ci – opre­siv­ni, ne­in­te­lek­tu­al­ni i ne­pro­sve­će­ni, pr­o­iz­vod su ak­tu­el­ne vla­sti či­ji će sim­pa­ti­zer grd­no po­gre­ši­ti uko­li­ko po­mi­sli da su oni na bi­lo ko­ji na­čin iz­nu­đe­ni. Ne, ta­kvi po­stup­ci su pr­o­dukt du­hov­nog sta­nja vla­sti, kao što je i pad nad­stre­šni­ce pr­o­dukt nje­nih vi­še­go­di­šnjih ne­po­čin­sta­va. Kao što je to rad na uni­šta­va­nju vi­so­kog (i uop­šte) obra­zo­va­nja u Sr­bi­ji, či­me nas vla­sto­dr­žac, upr­kos upor­nim uve­ra­va­nji­ma da nas vo­di na­pred, za­pra­vo vu­če na­zad – pra­vo pod ra­di­kal­ski ši­njel iz ko­jeg je i sam po­te­kao. Iz ko­jeg je kon­cem de­ve­de­se­tih go­di­na pr­o­šlog ve­ka po­te­kla po­gub­na za­mi­sao o uki­da­nju auto­no­mi­je uni­ver­zi­te­ta. Ko­li­ko je ona opa­sna, i ko­li­ko je ta­kvo stre­mlje­nje po­gub­no, či­ta­lac po­naj­bo­lje mo­že da shva­ti uko­li­ko u mi­sli­ma pri­zo­ve ne ta­ko pri­jat­nu sli­ku ata­ko­va­nja na mo­zak. Uzme­mo li, na­i­me, da je uni­ver­zi­tet mo­zak dru­štva, a nje­go­va auto­no­mi­ja ga­rant slo­bod­ne mi­sli, la­ko će­mo za­klju­či­ti ka­ko je atak na slo­bod­nu (aka­dem­sku) mi­sao, u re­ži­ji vla­sti, za­pra­vo atak na du­hov­ne i pr­o­svet­ne te­me­lje Sr­bi­je. Iste one te­me­lje ko­je je po­sta­vi­la sve­ta Sa­vi­na ru­ka, ko­ju pi­sac ovih re­do­va tre­nut­no ne mo­že da za­mi­sli dru­ga­či­je ne­go ka­ko bla­go­si­lja po­bu­nje­nu mla­dost ko­ja se du­že od po­la go­di­ne naj­i­skre­ni­je bo­ri za ozdra­vlje­nje ovog na­šeg dru­štva.

*So­ci­o­log