Zašto moramo da se pomirimo

I vlast i opo­zi­ci­ja i stu­den­ti sla­žu se da je smrt 16 lju­di zbog pa­da nad­stre­šni­ce na Že­le­znič­koj sta­ni­ci 1. no­vem­bra pro­šle go­di­ne uža­sna i neo­bja­šnji­va tra­ge­di­ja. Iz dva raz­lo­ga. Zbog ogrom­nog bro­ja stra­da­lih. I zbog na­či­na po­gi­bi­je. Ti lju­di ni­su stra­da­li ni na je­dan ra­zu­mu pri­hva­tljiv na­čin. Kraj­nje bez­bri­žno su kre­nu­li na jed­no obič­no pu­to­va­nje vo­zom. I na gla­vu su im se, iz či­sta mi­ra, sru­či­le sto­ti­ne to­na be­to­na i že­le­za. Ta­kva smrt pre­va­zi­la­zi naj­bi­zar­ni­je sce­na­ri­je iz naj­mrač­ni­jih ho­ror fil­mo­va. I za­to sud mo­ra bi­ti na vi­si­ni za­dat­ka. Mo­ra dra­kon­ski ka­zni­ti sve ko­ji su svo­jim ne­ra­dom, ne­ma­rom i neo­d­go­vor­no­šću nad­stre­šni­cu, od gra­đe­vin­skog ele­men­ta, pre­tvo­ri­li u smr­to­no­snu klop­ku. U oruž­je za ma­sov­no ubi­stvo. I ne tre­ba bi­ti Šer­lok Holms pa zna­ti da je po­sao struč­nja­ka da ura­de pro­jek­te, pro­ra­ču­ne i kon­tro­li­šu iz­ve­de­ne ra­do­ve.

Tra­ge­di­ja je se­dam me­se­ci bi­la ne­pre­mo­sti­vi jaz ne­ra­zu­me­va­nja, ko­ji pa­ra­li­še ceo No­vi Sad i ce­lu Sr­bi­ju. Ali ne tre­ba da osta­ne ne­pro­boj­ni gru­do­bran mr­žnje. Ša­nac ne­pri­ja­telj­stva. Raz­u­me­va­ju­ći raz­me­re tra­ge­di­je i tu­gu po­ro­di­ca, tre­ba sa­gle­da­ti po­sle­di­ce, iz­vu­ći po­u­ke i na­ći sna­gu da svi za­jed­no za­ko­ra­či­mo na­pred. Da pre­ki­ne­mo s blo­ka­da­ma. Da za­u­sta­vi­mo da­lje ši­re­nje zlo­ćud­nog po­li­pa ne­tr­pe­lji­vo­sti. Sva­ka ra­na se mo­že za­le­či­ti ako se to­me pri­stu­pi s do­brom na­me­rom, a ne s mrač­nim pred­ra­su­da­ma.

Svi ko­ji sma­tra­ju da zbog ve­li­ke pat­nje iza­zva­ne tra­ge­di­jom na Že­le­znič­koj sta­ni­ci tre­ba za­u­sta­vi­ti vre­me i da­lji ži­vot, gre­še. Sna­ga je u uz­di­za­nju, ne u da­ljem po­to­nu­ću. Isto­ri­ja nu­di do­ka­ze za to. No­vi Sad je pa­tio mno­go pu­ta. I mno­go pu­ta bio u mno­go te­žim okol­no­sti­ma. I sva­ki put su na­ši pre­ci smo­gli sna­gu da se uz­dig­nu iz­nad im­pe­ra­ti­va po­li­tič­ke se­bič­no­sti i udru­že se u do­bro­na­mer­no­sti za­jed­ni­štva.

No­vi Sad pam­ti ur­li­ke to­po­va 1849, kad je sru­šen do te­me­lja i kad je od 20.000 sta­nov­ni­ka po­gi­nu­lo 13.000 i srušene 2.004 ku­će od ukup­no 2.808. Se­ća se dže­la­ta smr­ti iz No­vo­sad­ske ra­ci­je 1942. Pam­ti ko­ra­ke iz­be­gli­ca po­sle „Blje­ska” i „Olu­je”. Se­ća se mo­li­tvi maj­ki 1999. kad su bom­be NA­TO-a pa­da­le ume­sto ki­ša. Kad je Alek­san­dar Po­po­vić, naj­bo­lji stu­dent elek­tro­teh­ni­ke, po­gi­nuo kod Na­da­lja bra­ne­ći svo­ju ze­mlju. Kad je Oleg Na­sov, pre­la­ze­ći svoj most, u svom gra­du, ubi­jen ra­zor­nom gra­na­tom lan­si­ra­nom pal­cem ne­kog Tek­sa­ša­ni­na. Kad se Du­nav pre­la­zio ske­lom. Kad su uli­ca­ma ho­da­le hi­lja­de glad­nih či­je su fir­me uni­šte­ne u pri­va­ti­za­ci­ji.

Sa­svim je iz­ve­sno da su 1849. po­sto­ja­li gra­đa­ni ko­ji su sma­tra­li da ne tre­ba sta­ti na stra­nu Austri­je, već po­dr­ža­ti Ma­đa­re. Ali još je si­gur­ni­je da je naj­ve­ći broj No­vo­sa­đa­na, sa­svim oprav­da­no i ra­zum­no, sma­trao da ne tre­ba bi­ra­ti stra­nu u tu­đem su­ko­bu. Da tre­ba gle­da­ti svo­ja po­sla. Mo­žda je i bi­lo po­li­tič­kih ne­sla­ga­nja, ali ni­je bi­lo zlo­be i raz­je­di­nje­no­sti. Pre vi­še od 170 go­di­na na­ši pre­ci su ima­li zdra­vi­je i ra­ci­o­nal­ni­je tu­ma­če­nje po­li­tič­kih i dru­štve­nih okol­no­sti. Raz­me­li su da bi su­ko­bi i po­de­le do­ve­li do no­vih ne­da­ća. Do no­vih pat­nji. Za­to su se uje­di­ni­li. I zdu­šno pri­stu­pi­li ob­no­vi No­vog Sa­da, ko­ju je pred­vo­dio Zma­jev otac Pa­vle Jo­va­no­vić. No­vi Sad ko­ji zna­mo iz­ni­kao je iz ru­še­vi­na 1849.

Da li je po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta i No­vo­sad­ske ra­ci­je, i zlo­či­na u srem­skim na­se­lji­ma tre­ba­lo da za­u­vek mr­zi­mo Ma­đa­re, Nem­ce, Hr­va­te?

Na kra­ju Dru­gog svet­skog ra­ta oslo­bo­di­o­ci re­vo­lu­ci­o­na­ri li­kvi­di­ra­li su ve­li­ki broj gra­đa­na. Ne­ki su po­dr­ža­va­li fa­ši­ste. Ne­ki ni­su. I je­di­ni­ma i dru­gi­ma za­jed­nič­ki je bio nji­hov ime­tak. Ubi­je­ni su da bi pro­le­te­ri do­šli do nji­ho­vih sta­no­va i dru­gih bo­gat­sta­va. Kad je na­stu­pio mir, No­vo­sa­đa­ni su ima­li sna­ge da opro­ste jed­ni dru­gi­ma. Da se uje­di­ne i za­jed­no iz­gra­de No­vi Sad kao grad to­le­ran­ci­je.

Za­što ne mo­že­mo da pri­hva­ti­mo či­nje­ni­cu da je u demokratiji sud pre­u­zeo ulo­gu ple­me­na? Za­što nam je da­nas to­li­ko te­ško da pri­hva­ti­mo me­đu­sob­ne ma­ne i po­štu­je­mo uza­jam­ne vr­li­ne? Ka­ko smo po­sta­li to­li­ko zlu­ra­di? Ka­ko smo na zlo br­zo sprem­ni i pri­prav­ni? Tol­stoj je još pre 130 go­di­na ob­ja­snio da se ne mo­že ostva­ri­ti do­bro upo­tre­bom zla. Što re­če Alek­san­dar Ti­šma, zlo oba­ve­zno gu­bi u su­ko­bu s vr­li­nom.

Mo­že­mo tra­ži­ti iz­go­vo­re go­vo­re­ći da su na­ši pre­ci ma­nje zna­li o de­mo­kra­ti­ji. Da su bi­li ma­nje obra­zo­va­ni. Da su bi­li si­ro­ma­šni­ji. Da su bi­li na­vik­nu­ti da tr­pe. Ako smo obra­zo­va­ni­ji, pi­sme­ni­ji, pro­gre­siv­ni­ji i li­be­ral­ni­ji od njih, za­što se gu­bi­mo u mrač­nim la­vi­rin­ti­ma su­ko­ba i pre­zre­nja? Za­što, mi ta­ko avan­gard­ni, ro­bu­je­mo pri­mi­tiv­nim na­go­ni­ma? I gde ne­sta­de pi­je­tet pre­ma žr­tva­ma?

Ži­vot je sat­kan od tri­jum­fa i po­ra­za. Uspo­na i pa­do­va. Ali ne sme da bu­de za­sno­van na mr­žnji. Mil­ton je u pra­vu. „Šta je tam­no u me­ni – pro­sve­tli, šta ni­sko – uz­dig­ni, po­dr­ži!” Stu­den­ti i opo­zi­ci­ja tre­ba da od­lu­če da li će­mo za­jed­no pro­na­ći put po­mi­re­nja ili će­mo za­u­vek osta­ti za­ro­blje­ni­ci ogor­če­nja.

Ne­ma tih ne­spo­ra­zu­ma ko­ji mo­gu oprav­da­ti da­lju sa­ta­ni­za­ci­ju i po­ni­ža­va­nje onih ko­ji se ne sla­žu s blo­ka­da­ma. De­mo­krat­ske slo­bo­de su ci­vi­li­za­cij­sko do­stig­nu­će. One su pro­iz­vod ljud­skih do­go­vo­ra. I plod vi­še­ve­kov­nog na­po­ra da pri­hva­ti­mo pra­va dru­gih kao svo­ja sop­stve­na. Ne­sla­ga­nje ne tre­ba da ro­di ne­pri­ja­telj­stvo, već raz­go­vor.

Di­ja­log ni­je dvo­boj. Ni­je mor­tal kom­bat, već uljud­na raz­me­na ar­gu­me­na­ta. Ljud­ska pra­va ni­su trogloditsk­a pe­ći­na u ko­joj vi­če­mo jed­ni na dru­ge. Ni­su ple­men­sko raz­bo­ji­šte. Ni­su var­var­ska ša­tra u ko­joj se vred­nu­je sa­mo prin­cip ta­li­o­na. De­mo­kra­ti­ja je pre­fi­nje­na pa­la­ta u ko­joj ži­vi­mo za­jed­no, ne­gu­ju­ći me­đu­sob­ne raz­li­ke. Ta ku­ća je krh­ka, mo­že br­zo da se uru­ši ako svi bri­žlji­vo ne uče­stvu­je­mo u nje­nom odr­ža­va­nju. Ni­je ve­ći de­mo­kra­ta onaj ko sna­žni­je ga­la­mi, već onaj ko je spo­sob­ni­ji da sa­slu­ša. Dru­ga­či­je mi­šlje­nje ni­je ne­do­pu­šte­na sla­bost, već uva­ža­va­ju­ća sna­ga.

Ne tre­ba uži­va­ti u žud­nji za pro­du­ža­va­njem po­sto­je­ćih i stva­ra­njem no­vih po­de­la i ras­pa­lji­va­nju ba­klji mr­žnje, već u ume­ću da se one uga­se. Bo­lje je slu­ša­ti ra­zum, ne­go stra­sti. Po­mi­re­nje je bo­lje od su­ko­ba. Di­ja­log je za­hval­ni­ji od is­klju­či­vo­sti.

*No­vi­nar i pu­bli­ci­sta