Kad pravda postane samo reč i ništa više

U Srbiji ne postoji ništa, ma koliko važno bilo, što se zloupotrebom ili zlom namerom ne može toliko obesmisliti da, na kraju, postane predmet podsmeha. Silnom upotrebom reči „istorijski” za sve i svašta i ono što stvarno spada u tu kategoriju, danas retko ko tako doživljava. Posle više od sedam meseci haosa u kome živimo, na dobrom smo putu da reč „pravda” postane potpuno besmislena, s tim što njeno obesmišljavanje ima mnogo teže posledice za svakog čoveka u ovoj zemlji.

Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković rekao je prilikom nedavne posete studentima, koji u Pionirskom parku već mesecima protestuju protiv blokada fakulteta, da je pravda spora, ali dostižna. Ministar verovatno veruje u to što je rekao, svakako nije imao nameru da ove studente prevari, ali u praksi se, pre svega, na njihovoj koži pokazalo da pravda u Srbiji nije spora – nje nema. I, sva je prilika, neće je ni biti, mada nam predstavnici vlasti svako malo obećavaju da dolazi vreme odgovornosti i da će svi, koji su činili protivzakonita dela, odgovarati.

Student treće godine Medicinskog fakulteta u Beogradu Miloš Pavlović s prosečnom ocenom deset, bio je među onima koji je slušao obraćanje ministra Stankovića, baš kao i studenti, s visokim prosekom na svojim fakultetima, Vladimir Balać i Luka Lalošević. Šta oni misle o ministrovoj priči o dostižnoj pravdi, nismo čuli. Videli smo, međutim, njihovo linčovanje u Studentskom gradu, zna se i ko ga je organizovao, pohvalili se ljudi na društvenim mrežama. Mučne scene užasnog nasilja, koje bi morale zgroziti svakog ko je ovo video. Ogromnu većinu ljudi jesu, ali bilo je, ne mali broj, onih kojima je ovo bilo „obično polivanje vodom”, udarce nisu videli, a, oni koji jesu, smatrali su da su ti „ćaci” to i zaslužili. Policija pohapsila sve nasilnike, a oni kojima su puna usta priče o „nasilju nad neistomišljenicima”, koji padaju u nesvest i kad profesor pita – „šta je to plenum”, odmah su otrčali pred policijsku stanicu da protestuju protiv „brutalne” policije, koja je, takoreći, ni za šta, pohapsila naše „borce” za pravedniju Srbiju. Tužilac se složio s njima i svi lepo pušteni da se brane sa slobode.

Ovim povodom oglasili su se svi državni zvaničnici, poslanici, „režimski” mediji, svi osuđuju puštanje nasilnika na slobodu i svi zgroženi postupcima pravosuđa. Svi dali podršku Pavloviću, Balaću i Laloševiću, svi ih podržavaju u njihovoj borbi za pravo da uče, slobodno misle i slobodno se kreću. I, naravno, svi istakli da će pravde za njih biti. „Profesionalni” mediji odmah izvrgli ruglu ovo „polivanje vodom”, a Miloš Pavlović se danima nije „skidao” sa njihovih stranica, onoliko reči su potrošili na utvrđivanje gde je on prijavljen, ko je to dozvolio i kako. Taj, naravno, treba da odgovara, zato što nikome adresa ne može biti – Pionirski park. Poslanik NLS Miloš Parandilović, koji se u parlamentu „proslavio” vikom i osmišljavanjem raznoraznih imena za naprednjake, Pavlovića je nazvao „mediokritetom” i dobio sasvim lep aplauz od većine opozicionih kolega, koji su i sami nasrtali na studente u Pionirskom parku i svim srcem pozdravljaju nameru blokadera i „građana” da se na Vidovdan obračunaju sa Ćacilendom. Niko od profesora s Medicinskog fakulteta nije našao za shodno da, makar reda radi, osudi ovaj napad na njihovog studenta, baš kao što nikoga od profesora apsolutno nije briga što neki bezimeni studenti nisu dozvolili Balaću i Laloševiću da uđu na svoje fakultete. Plenum je, kako im je saopšteno, odlučio da im je izglasano nepoverenje. Da li to znači da oni neće moći da nastave studije? Na to pitanje niko od onih koji bi morali da odgovore, ne odgovaraju.

Gledajući hajku na Miloša Pavlovića, mesecima sam se pitala šta će biti s njim, kad jednoga dana bude odblokiran Medicinski fakultet, hoće li on, koliko god znanja imao, moći normalno da polaže i položi ispite ili će ga njegova borba za sticanje diplome što pre, bar u ovoj zemlji, koštati diplome zauvek? Oni koji ga tapšu po leđima i bodre u borbi se time, bar ne javno, nisu bavili, a odgovor sam dobila od Miloševog profesora, vrlo jasan i neprijatan, koliko god bio upakovan u celofan. Asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu i specijalista psihijatrije u Institutu za mentalno zdravlje Milutin Kostić je, odgovarajući na pitanje „profesionalnog” novinara, govorio o svojim dilemama ako mu se na vežbama i na ispitu pojavi Pavlović. Između ostalog je kazao: „Stajete mi na onako ozbiljno otvorenu ranu sa kojom sam već počeo da se borim u svojoj glavi , šta je to moja dužnost, da li da ispitujem i radim sa nekom tabula rasom i pravim se da ja to dete ne znam i viđam ga prvi put, ili sam ja negde čovek koji prepoznaje njegovu ulogu u svemu ovome – ne znam”. Možda ima onih koji će da poveruju u njegovu moralnu borbu sa samim sobom, meni se čini, iz svega što je rekao, a baš se ispričao, da on baš nikakvu dilemu nema, da je odavno odlučio. A da Pavloviću pravda neće stići ni od pravosuđa. Ovdašnjeg.

Gledali smo i kako su prošli naprednjaci u Nišu, svi koji su ih gađali jajima, kamenjem, polivali vodom, pljuvali i psovali, na slobodi. Tako je naše pravosuđe odlučilo, doduše, „pomogli” im „studenti” i „građani” zahtevima da odmah budu pušteni na slobodu. Ljudi koji bi u svakoj normalnoj zemlji bili iza rešetaka, posle snimaka na kojima planiraju kako da izazovu sukobe 15. marta na skupu u Beogradu, vrlo detaljno, zbog čega se, brže bolje od njih ogradio njihov Pokret slobodnih građana, izađoše iz pritvora da se brane sa slobode. Sud, naravno, slobodno odlučio pošto su ih „studenti” i „građani” nekoliko dana blokirali. Nije škodila ni ocena „objektivnog” izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Tonina Picule u svom izveštaju o „političkim zatvorenicima”. Napadači na novinare u Kosjeriću, gde je najgore prošla novinarka „Informera”, odmah pušteni, „deca nisu ništa uradila”. Ko god je napao one koji blokiraju i tuku svoje neistomišljenike, završio je iza rešetaka. I treba tu da završi, baš kao i ovi naši „borci za pravdu”.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pomilovao je dokazane nasilnike, između ostalih i profesora Radivoja Jovovića, koji je bio u prvim redovima napada na gradsku kuću u Novom Sadu. Čim je izašao na slobodu, napao policajce u kordonu, udarao ih u štitove, dizao im vizire, psovao, ponižavao i nikom ništa. Bori se čovek za pravdu, da zakon važi za sve. Pomilovao i, sada već bivšu, dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu Nataliju Jovanović, koja je iza rešetaka bila zbog korupcije, a ona predvodila napad na naprednjake u Nišu. Svako malo, predsednik nam kaže da se živ pojede što je to uradio, izvinjava nam se i ponavlja da to sebi ne može da oprosti. I ima razloga za to izvinjavanje, zato što je tim gestom u, kako sam kaže najboljoj nameri da spusti tenzije, nasilnicima pokazao da mogu takoreći da rade šta hoće, a već će se naći neko ko će izaći pred sud da ga blokira i sve će se završiti tako što će nasilnik postati heroj „otpora zločinačkom režimu”.

Advokat Vladimir Gajić povodom ovih „slobodnih” sudskih odluka je izjavio da bi advokati ubuduće mogli da organizuju protest ispred suda, umesto da se mlate s pisanjem podnesaka. Tako bi, kaže, lakše i brže oslobodili svoje branjenika iz pritvora. Toplo mu savetujem, mada sigurno to nije ozbiljno mislio, da tako nešto ne radi, on će, kao i svi mi koji nismo osvedočeni borci za pravdu i da zakon važi za sve, jer nam taj sertifikat nijedan plenum nije dao, završiti u pritvoru. Tu će država, da ne kažem naše „nezavisno” pravosuđe, striktno da primeni zakon i niko neće doći ispred suda da traži njegovo oslobađanje.

Primera o pravdi i njenoj dostupnosti svima ima, nažalost, toliko da se knjiga može napisati. Naš predsednik je opet rekao da će pravde u Srbiji biti, makar morali da menjamo Ustav. I kako je to rekao tako su „borci za pravdu”, skočili na noge, odmah je krenulo tumačenje njegovih „pretnji” nezavisnom sudstvu, onome čije sudije u majicama sa natpisom „pumpaj” učestvuju u protestima, primenjuju duple aršine prema nasilnicma u zavisnosti od toga čiji su, a nisu izostala ni tumačenja šta bi on to da menja u Ustavu. Tako smo mogli da pročitamo i da, možda, hoće da izbaci Kosovo i Metohiju iz preambule ili da uvede izbor predsednika u skupštini, kako bi doveka ostao na vlasti, „što je san svakog diktatora”. Vučić je pomenuo promenu Ustavu isključivo u kontekstu pravosuđa, ali nema razloga za ovoliku dreku i odbranu našeg „nezavisnog” pravosuđa, mogu da se kladim da izmene Ustava neće biti. Šta bi na to rekla Evropska unija, zbog koje smo i menjali Ustav i doneli rešenja kakvih nema nigde, rešenja kojima naše sudije same sebe biraju i nikom živom ne odgovaraju. Odlična rešenja, kaže EU. Bilo je ljudi, advokati Toma Fila i Vladimir Gajić, poslanik Pokreta socijalista Đorđe Komlenski, koji su dali sve od sebe da objasne da će ta rešenja Srbiji doneti baš ovakvu „pravdu” kakvu danas gledamo. Nama koji smo dali sve od sebe, što će reći izašli na referendum da glasamo protiv ovoga što danas gledamo, to nikakva uteha nije. Pravda u Srbiji nije spora, ona je takoreći nedostižna. A, hoće li je i kad biti? Pa, kako se to lepo kaže, nada umire poslednja.