Na ekran stigla Anđelka

„Na kamen sela Anđelka, Anđelka... i poče gorko plakati, plakati...” pevale su nekad devojčice u igri.

Sad je Anđelka sela na ekran, gorko zaplakala – i odmah za igru pridobila mnoge već odrasle devojčice (a i poneke dečake). Uz nju će iz dana u dan biti sve one koje su još osetljive na suze zbog ljubavnih jada, zbog nesrećne ženske sudbine koju kroje muški, zbog teške borbe u krhkom ženskom biću između razuma i osećajnosti... Prihvatiće je ne samo još čedne šiparice koje sanjaju da se daruju svom princu, nego i sve one koje uzdišu nad izlivima nežnih reči i drhte pri bujicama strasti, strepe u sentimentalnim zapletima i strahuju da li će se poštenima, iskrenima i pravdoljubivima dobrim vratiti... Dosad su to mogle da čine, uživajući zapravo, samo uz junakinje iz latinoameričkih telenovela. Ovu će voleti i više jer je naša, naše lepote, našeg jezika, tla, običaja...

Na ekran je, naime, sleteo „Ranjeni orao” a Anđelka iz romana Mirjane Jakovljević Mir-Jam počela je svoj televizijski život u uobličenju koje je, s velikim timom vrhunskih saradnika, kreirao Zdravko Šotra.

Za RTS – veoma dobar tajming. Upravo kad je saopšteno da je ponovo nadmašen rekord u gledanosti njegovih serija „Selo gori, a baba se češlja” i „Moj rođak sa sela” – pred gledaoce je izneta nova originalna domaća serija potpuno drugačije vrste. Dokaz više da je javni servis ponovo postao moćan producent igranog programa, bez premca po raznovrsnosti, kvalitetu i gledanosti, po žanrovskoj skali, tematskom opsegu i umetničkom zamahu. Serijama koje su uronjene u savremenost, koje se, i u seoskom i u urbanom okruženju, drže aktuelnosti i situacija tipičnih za neposrednu stvarnost, koje se naglašenije služe ili humorom s primesom priprostosti ili dramatičnošću s primesom naturalizma, dodaje se dosad po svemu drugačija – a time i privlačnija.

U pitanju je melodrama, rod često potcenjivan, omalovažavan, izvrgavan parodiranju. Ovde je uzet kao prirodan oblik pripovedanja, kao prikladan okvir za dramski sadržaj, kao stil koji, lišen grubosti, sledi snagu čistih emocija. Zatim, reč je o poznim tridesetim godinama prošlog veka. Povratak u epohu nudi specifične oblike i boje u modi, enterijeru, rekvizitima kao inspiraciju za maštovitiju i raskošniju vizuelnu podršku tekstu.

Vreme između dva svetska rata, s naglaskom na bitisanje građanskog sloja i pojedinosti iz građanske kulture zanimljivo je i stoga što je dosad bilo televizijski malo rabljeno. Šotra i ekipa poduhvatili su se takve zamašne rekonstrukcije vođeni motivima jednog ljubića, uzimajući ga (posebno glumci) sasvim ozbiljno. I ambiciozno. I, vidi se to od početka po mnogim detaljima, uz dovoljno novca. Produkciona doteranost koju pokazuje već prva epizoda „Ranjenog orla”, nagoveštava da će se u nastavku on vinuti visoko.

Uostalom, lepa Anđelka, istinski zanosna u otelotvorenju Slobode Mićalović-Ćetković, zaslužuje i da sve oko nje bude lepo, da deluje autentično, uglađeno, pedantno. Znali su to dobro i učinili da tako bude Dejan Anđelković, scenograf i Ivana Krstović, kostimograf, Veselko Krčmar, direktor fotografije, i Petar Putniković, montažer. I ostali, uostalom.