Kopiramo sve ono što nije dobro

Nikola Plećaš bio je najviša košarkaška klasa krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Pred njim su drhtale sve odbrane u Evropi, a protivnički treneri su, uglavnom bezuspešno, pravili plan kako da ga spuste ispod 30 poena.

Sa svojih 188 cm na prvi pogled nije delovao kao napast za koševe, međutim, iza gustih i garavih brkova krio se krajnje pragmatičan igrač koji se u košarci čvrsto držao onog temeljnog pravila: pobednik je onaj koji postigne koš više! Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je od 1967. do 1975. Planirao je da se oprosti od nje na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976, ali je skinut sa spiska zbog „kršenja olimpijskih principa”: proglašen je za profesionalca zato što je snimio reklamu za čaj!

Pre više od pola veka bili su to najčuveniji brkovi jugoslovenskog sporta, koji su zadivili i suprugu svemoćnog predsednika Jugoslavije – Jovanku Broz. Na prijemu povodom osvojene titule prvaka sveta 1970, dok su igrači predavali maršalu Titu zlatnu medalju, za trenutak je prekinula protokol: „A gde nam je Plećaš?!” „Tu sam, tu sam…”, javio se on, koji je tog dana bio neprepoznatljiv, zato što je dan ranije ispunio obećanje dato uoči tog Svetskog prvenstva u Ljubljani. „Ako postanemo prvaci sveta, obrijaću brkove…”

Najbolji je strelac u istoriji Cibone (nekadašnja Lokomotiva) i njena najveća legenda, verovatno jedan od najvoljenijih Srba u tom gradu (mada u zla vremena nije bilo tako). Ostaće zapisano zasvagda da je taj klub postao veliki onog trenutka kada je iz komšijske Mladosti doveo Plećaša, koji mu je godinu dana ranije, na jednoj juniorskoj utakmici, ubacio ni manje ni više nego 114 poena! Nosio je igru kluba sa Tuškanca narednih deset godina (1967–1976) i doneo mu prvi trofej – Evropski kup Koraća 1972, kada je u revanšu finala protiv OKK Beograda (94:73) postigao 40 poena. Tada je dvorana na Trešnjevci toliko bila krcata da ju je poznati novinar Jovan Kosijer krstio u „Kutiju šibica”, što je i danas ime po kome je znaju.

***

Pola veka posle osvojene zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u Beogradu (1975), razgovaramo s Plećašem o košarci njegovog i sadašnjeg vremena. Zatekli smo ga u Istri, gde uglavnom provodi leta sa suprugom (preko godine su u Zagrebu). Pošto se povremeno barkom otisne na pecanje, pitamo ga šta se najčešće nalazi u njegovom ulovu…

– Uglavnom bela riba… Orade, fratri, arbuni… Šta se zakači… Ovo je vreme za druženje s morem i to mi veoma prija.

Prošlo je pola veka otkako ste s reprezentacijom Jugoslavije na „Evrobasketu 1975” u Beogradu odbranili zlatnu medalju iz Barselone 1973. Šta najviše pamtite sa tog šampionata?

– Malo toga se sećam iz samih utakmica, osim da smo ubedljivo stigli do zlata i da je uvek puna dvorana srčano navijala za svoju reprezentaciju. Uživali smo da igramo u našoj zemlji u kojoj se tada nisu naslućivale podele. Svima nama bila je čast da igramo za Jugoslaviju.

Vaša generacija je sedamdesetih godina prošlog veka postala noćna mora za Sovjetski Savez, koji je do tada bio nesavladiv za nas. Šta je bilo presudno za taj zaokret?

Svako ima svoje viđenje, ali ja smatram da je prevagu napravio Dražen Dalipagić sa svojim izuzetnim atletskim sposobnostima za krilnog igrača. Neverovatan skok, izuzetan šut… Sovjeti su ostali bez Paulauskasa i nisu mogli tu da nam pariraju, a Dalipagić je bio najbolje krilo na svetu. Normalno, treba uzeti u obzir i sve ostale individualne kvalitete koje smo imali, ali i naš timski kvalitet.

Bili ste izuzetno popularni u to vreme, u nekim anketama ispred nekih slavnih fudbalera. Koliko vam je to godilo i šta mislite o popularnosti kakvu danas imaju sportske zvezde?

Svakako, bilo mi je prijatno da me ljudi zaustave na ulici, da mi čestitaju. To je kod mene podupiralo uverenje da sam izabrao pravi put i davalo mi snagu da sačuvam svoje mesto pred drugima koji su pokušavali da se izbore za svoje mesto u reprezentaciji. Popularnost u mom slučaju nisu pratile finansije, mada je štampa izmišljala da sam po plati bio ravan najboljim fudbalerima. Što se tiče današnjeg vremena, činjenica je da se dosta toga promenilo. Marketing je preuzeo prevlast, on diktira i primanja sportista i vreme igranja i, konačno, popularnost.

U toj jugoslovenskoj generaciji svi su bili asovi, a niko igrom nije ličio na drugoga. Čak su i tadašnji selektori isticali da stalno uče od igrača. Vi ste, recimo, izgradili jedinstven šut. Kako se dolazi do toga?

Šut se najpre uči, kao i sve ostalo u košarci. Kao mlad igrač sam na jednom treningu slučajno izveo šut iz koraka. I to je video moj trener koji me je onda ohrabrivao: „Ajd ponovi, ajd ponovi, ajd ponovi…” I tako, nakon hiljadu ponavljanja, to je postao moj šut. Dakle, taj šut iz koraka nastao je uz blagoslov mog trenera koji se nije stideo da uči od igrača. Nisam siguran da bi današnji treneri imali razumevanja za tako nešto… Moram da istaknem i to da su i Aca (Nikolić) i Ranko (Žeravica) podržavali lične izuzetnosti svakog igrača, jer su znali da će ta kreativnost napraviti razliku protiv drugih. Danas je slaba komunikacija između trenera, radi se preko kompjutera i interneta. Dolazim do zaključka da se praktičnim delom treneri malo bave. Mnogo se kopira američka košarka i to nije dobro za nas, jer mi nemamo tako jake individualce na svim pozicijama kao oni. Nas je oduvek krasila kolektivna igra koja je sušta suprotnost igri SAD.

Šta mislite o košarci na prostoru Jugoslavije, o ABA ligi i stanju u domaćim ligama?

Nažalost, sve naše lige propadaju zbog velikog broja stranih igrača, zbog najezde Amerikanaca koji igraju i u domaćim ligama i u ABA ligi. Mislim da je ABA liga bila dobro zamišljena, od najboljih klubova iz nekadašnje Jugoslavije, ali, nažalost, došli smo do toga da su oslabile domaće lige, da se loše radi u klubovima, da je zapostavljen podmladak. Sve to se loše odrazilo i na veliku većinu reprezentacija, koje su gotovo u svim kategorijama pale u međunarodnim takmičenjima…

Da se osvrnemo na vaše početke, kako ste ušli u svet košarke?

Dogodilo se to u Osnovnoj školi „Silvije Strahimir Kranjčević”, koju sam pohađao sa grupom momaka iz koje smo svi kasnije prešli u Košarkaški klub Mladost. To je bio sedmi razred osnovne škole, kada je brat jednog od boljih trenera koji su mene trenirali Marjana Katinelija, Miroslav Katineli, došao da drži nastavu košarke. Danas se to popularno zove škola košarke. Na prelasku u srednju školu prešli smo na Mladost, na otvorene terene kraj Save.

Košarka se tada igrala na otvorenom, mečevi se nisu prekidali ni zbog vetra ni kiše, ponekad ni zbog snega?

Jedino ako je baš bilo izuzetno hladno ili tako velika provala oblaka da se nije moglo igrati. Sačekaš da prođe oluja, očistiš teren i nastaviš. Dobro se sećam jedne utakmice, u tadašnjoj Hrvatskoj ligi. Igrali smo sa ekipom iz Pule. Pošto su došli u istim bojama dresova kao i naši, mi smo se kao domaćini skinuli do pojasa. U jednom trenutku počelo je da lije kao iz kabla… Kako se utakmica bližila kraju, tako je lopta bila sve veća. Imajte u vidu to da su lopte bile kožne… I ta lopta je toliko narasla od vode da nije mogla da prođe kroz obruč. Tako smo utakmicu morali da privedemo kraju nekih pet minuta pre kraja.

Opišite nam još malo uslove u kojima ste igrali na početku karijere?

Bilo je normalno da igramo u nekim nazovi patikama koje vrlo brzo dobiju rupe na đonu. Od betona ti se poderu i čarape i onda igraš polubos. Kad su se pojavile talijanske „superge”, mislili smo da smo dobili vrlo dobre patike, međutim, one su bile tako mekane da bi na asfaltu jedva izdržale nedelju dana. Revolucija je bila kad su došle „šangajke” jer su one mogle da traju i do mesec dana… Što se tiče putovanja, mi smo kao Lokomotiva imali besplatni prevoz železnicom, gde god je pruga postojala. Putovalo se po dan-dva. Dobro se sećam da smo za Čačak putovali celu noć i naredno pre podne.

Danas smo svedoci da roditelji ispisuju decu iz škole zbog košarke, a u vaše vreme roditelji nisu dozvoljavali deci da treniraju košarku ukoliko nisu dobri đaci?

Ne samo da su nas roditelji kontrolisali u tom pogledu već bi vas trener izbacio iz tima ako nisi imao pozitivne ocene u školi. Toga su se držali i selektori. Nikada neću da zaboravim kako sam jedne godine prevario roditelje da sam završio pozitivno polugodište. Kad je moj tata saznao da imam dve negativne ocene, vratio me je sa jednog turnira u Slavonskom Brodu. Poslao je policiju po mene. I vrate me s turnira bez imalo pardona. Govorio je: „Ti školu najpre završi, pa onda igraj.”

Kako je izgledalo vaše detinjstvo i kako su vaši roditelji reagovali kad ste napravili prve uspehe u košarci?

U našoj familiji bio sam prvi unuk. Svi su bili veseli. Mi smo lička familija. Kćeri su kod nas dete, a sin je sin. Bilo je veselje, mada se tada nije imalo čime slaviti. Detinjstvo sam proveo u Zagrebu u koji je moj otac došao 1947, a ja sam rođen 1948. Mene su u toplije vreme slali u Liku kod dede i babe. Moji roditelji nisu znali da se bavim košarkom sve dok nisam postao javna ličnost. Hteli su da idem na fakultet, da imam akademsku titulu, što sam tek kasnije uvideo koliko je bilo ispravno. Zahvaljujući mojim trima sestrama, koje su sve bile starije od mene (imam i mlađeg brata) uspevao sam da sakrijem košarku od roditelja. One su me pokrivale kad sam išao na treninge.

Da li ste se ikada umorili od davanja koševa i koliko ste ih najviše dali na jednoj utakmici?

Od toga ne možeš da se umoriš. Svaki koš dodatno hrani tvoju želju i samopouzdanje. Košarka je jedan od atraktivnijih sportova baš zato što se na malom prostoru puno toga događa. Najpre, košarka je igra prevare, varke... Stalno je prisutna finta. Šta je finta? Prevara čista, zar ne? Bez toga košarka nije košarka. To nije samo pravolinijsko trčanje. Ima svega u toj košarci. Kad je reč o broju poena na jednoj utakmici, najviše sam ih dao na jednoj juniorskoj, više od stotinu. Kad je reč o Prvenstvu Jugoslavije, protiv Partizana u Zagrebu postigao sam 67. Bez trojki, jer one tada nisu postojale.

Kad smo već kod Partizana, pričalo se da ste u jednom trenutku bili na korak od potpisivanja ugovora s tim klubom?

Tačno je da sam bio vrlo blizu Partizana. Nismo potpisali ugovor zbog neke sitnice. Taman kad smo se bili dogovorili za novac, tražio sam samo dodatna sredstva za pranje i održavanje veša jer je trebalo da živim sam u Beogradu. Oni nisu pristali na to i tako sam se vratio u Zagreb. Bilo je to posle Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968.

Te Olimpijske igre u Meksiku bile su prekretnica za jugoslovensku reprezentaciju. Ne samo da je osvojena prva olimpijska medalja (srebro) već je u čuvenom polufinalu savladan Sovjetski Savez (63:62). Kako ste vi doživeli taj istorijski uspeh u toj vrlo burnoj godini za čovečanstvo?

Meni je najupečatljivija bila borba za poziciju u reprezentaciji. Dogodilo se da sam imao laganu povredu, a Momo Pazmanj, odličan igrač, trebalo je da zauzme moje mesto. Onda je selektor Žeravica napravio test-utakmicu, posle koje su doktori zaključili da sam dovoljno zdrav da mogu da idem na Olimpijske igre. Svakako, neizbrisiva su sećanja na pobedu protiv Sovjetskog Saveza u polufinalu, koja nam je otvorila put do srebrne medalje i napravila nešto što je fantastično odjeknulo u Jugoslaviji. Taj uspeh je mnogo doprineo porastu popularnosti košarke kod nas, od tog trenutka sve više dece počinje da se bavi tim sportom, a kulminacija je došla sa osvajanjem zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970.

Mnogo toga je rečeno i napisano o toj Ljubljani, snimljeni su i filmovi, pa možda da nam za ovu priliku kažete kako ste svojim igrama uspeli da raskravite srca Slovenaca koji nisu tako emotivni?

Atmosfera u „Tivoliju” bila je zaista fantastična. Mi smo bili strašno ponosni što smo jedan hladni slovenački ambijent, rezervisan za njihov nacionalni sport hokej, pretvorilo u košarkaški spektakl. Kako su nas samo bodrili protiv Amerike, u meču koji nam je doneo naziv svetskog prvaka… I danas mislim, koliko god da smo mečeva igrali sa tom Amerikom, nijedan ne bismo izgubili. Svako od nas bio je svestan šta pobeda protiv njih donosi. I ta pobeda promenila je tok košarkaške istorije… Narednih godina zlatne medalje su postale normalna stvar za jugoslovensku reprezentaciju. 

Nikola Plećaš

Rođen: 10. januar 1948.

Visina: 188 cm

Pozicija: bek

Klubovi: Lokomotiva/Cibona (1967–1976), Kvarner (1976–1978)

Klupski uspesi: Kup Jugoslavije 1969, Evropski kup Koraća 1972.

Reprezentacija (1967–1975): 213 mečeva, 1.394 poena

Medalje na najvećim takmičenjima: tri zlatne (SP 1970, EP 1973, EP 1975), četiri srebrne (OI 1968, EP 1969, EP 1971, SP 1974)

Lična priznanja: pet puta igrač selekcije Evrope Foto lična arhiva