ČAŠĆAVANjE PROTIVNIKA

„Ubio ženu pred slepim suprugom!”, glasi naslov u vikend dvobroju lista „Alo!”.

Nad njim čovek mora da se zamisli.

Da li se htelo nagovestiti da bi ubistvo bilo prihvatljivije da ga je muž mogao videti? Ili da se želi natuknuti da nije pristojno ni humano ubijati ženu pred suprugom koji je slep? Kad toliko ima muževa koji to nisu. Pomenuti naslov podsetio me je na jedan objavljen u zagrebačkom ,„Jutarnjem listu”: „Objesio se o netom propupalu trešnju”.

Neko nije bio lenj, pa je sakupio još naslova iz zagrebačkog tiska koji se mogu staviti rame uz rame sa prethodno navedenim, pa ih pustio da kolaju svetskom računarskom mrežom. Među njima ima i ovakvih: „Zatukao ženu sjekirom, skočio u bunar pa se objesio”; „Ubila muža kuhinjskom krpom”; „U požaru izgorio prasac Vicko, krava Jagoda i čovjek Ivan”; „Krava propala kroz krov na glavu Turčinu koji je igrao domino”; „Umirovljenici odmaraju na klupama, a groblja zvrje prazna”; „Osmoškolci ubili Boga u vjeroučiteljici”; „Plin već ove godine stiže u Jasenovac”; „Provalio u dječji vrtić i zlatnu ribicu nabio na čačkalicu”...

Pored pomenutog naslova, poslednji dvobroj „Alo!” može biti upamćen i što je očitao lekciju iz srpskog jezika ni manje ni više nego srpskom premijeru. Ovaj je u izlaganju više puta upotrebio izraz „obadva” umesto „oba”, pa je povodom toga list naveo i izjavu jednog lektora: „... Premijer i njegova savetnička svita trebalo bi da povedu više računa o gramatici srpskog jezika, kako ne bi pravili greške zbog kojih osnovci dobijaju kečeve”.

Ako se ko uhvati na školskom času da šapuće učeniku koji odgovara, može biti kažnjen, ali tako štogod, eto, prema lektoru, ne bi trebalo da važi i za prvog među jednakima u vladi. Nego još preporučuje da mu savetnici „šapuću”, odnosno pomažu čak i da gramatički ispravno govori.Svako može pogrešiti, pa i visokodostojnik, ali ako se omaška ponavlja, prestaje to biti. Postaje neznanje. Treba tada grešnika opomenuti. Za kečeve je kasno.

Poodavno se, međutim, nadmeću ko će kome više napakostiti – jedan list i jedan ministar: „Kurir” i Mlađan Dinkić, ministar za ekonomiju i regionalni razvoj. Ministar je ovom tabloidu kad god je mogao slao finansijsku inspekciju, a ovi njega potkačinjali u gotovo svakom broju, kao i u listovima koji su mu u familiji. Čini se da je vrhunac postignut pre neki dan kada je „Kurir” Dinkiću „čestitao rođendan”, i to na ovaj način:

„Čitaoci ,Kurira’ sa juga Srbije čestitaju Mlađanu Dinkiću 45. rođendan, a njegovoj supruzi Tanji predstojeće novogodišnje i božićne praznike pesmom ,Ne plači, Tanjo, mori’. Redakcija ,Kurira’ pridružuje se ovim srdačnim čestitkama porukom ,Širi dalje’.”

Pesma glasi: „Ne plači Tanjo mori, ne žali/ što ti je momče mori malečko/ A što je malečko, a što je budala/kad legne da spava, zabole ga glava/ Ne plači Tanjo mori, ne žali/pun vam je račun mori sos evri/A što je malečko, a što je budala/kad legne da spava, zabole ga glava/Ako je nane mori malečko/Ako je budala, kad legne da spava/od mlogo evri ne boli ga glava”.

Četvrti je dan otkad se ovaj tekst pojavio (pesma u izvođenju nepoznatog pevača i orkestra može se čuti na sajtu ovog tabloida), a nisam primetio da se neko negde na to osvrnuo. A da je neko nekome na ulici rekao da je budala, ako se krv ne bi prolila, a ono bi do tuče ili neke druge međusobice svakako došlo.

U poslednjem NIN-u u tekstu „Opera za 15 groša” Petar Lazić, satiričar i svojevremeno šef poslaničke grupe DEPOS–ND, napisao je: „U vreme rahmetli drugova Tita i Slobe, politički protivnici bili su izdajnici i strani plaćenici – danas su po pravilu samo budale”.

Prag pristojnosti, dostojanstva, pao je na veoma niske grane. To Lazić ilustruje novinskom „intelektualnom raspravom” Velimira Ilića, predsednika Nove Srbije, i Srđana Milivojevića, poslanika Demokratske stranke.

Velimir Ilić: „Milivojević je juče preterao. Lepo sam za skupštinskom govornicom pričao o Euleksu, o izgradnji vodovoda na Kosovu, a Milivojević je sve vreme mog izlaganja dobacivao: ,Sada ću da vas karam, al’ ću da vas karam, mamu vam je...! Pominjao je i neke lešnike, kako ih jede da bi nas karao’”.

Srđan Milivojević: ,,Ilić ima ozbiljne simptome. Ja kao inženjer stočarstva ne mogu da mu pomognem, treba mu psihijatar. On čuje glasove, a svi oko mene, i predsednica skupštine, i pozicija, i opozicija to ne čuju. Moguće i da duplo vidi”.

Velimir Ilić: „(...) On je budala, bre!”

Tako oni jedan drugog čašćavaju, i sasvim lepo žive, što se ne bi moglo reći za većinu koju predstavljaju.