Kako razumeti stvarnost i doći do suštine

Specijalno za „Politiku”

Gorica – U sparno junsko predvečerje Palata Atems Pecenštajn iz 18. veka, u melanholičnom gradskom jezgru italijanskog grada Gorice, otvara svoje odaje do 22 časa, jer je u toku i traje sve do 31. oktobra velika retrospektivna izložba „Ciriška soba, radovi i atelje” Zorana Mušiča (1909–2005), značajnog slovenačkog i evropskog slikara. Unutrašnja bašta ovog upečatljivog zdanja arhitekte Nikola Pakasija, u svom središtu ima Herkulovu fontanu i nudi mir, tišinu i odjek starih vremena. U takvoj atmosferi plodan stvaralački život umetnika odvija se pred posetiocima, zahvaljujući veštom izboru kustoskinje Danijele Fereti, s više od sto izloženih radova, koji obuhvataju sedam decenija – od tridesetih prošlog veka do ranih dvehiljaditih – prateći razvoj Mušičeve umetnosti i ličnog, na momente veoma teškog životnog puta. Retrospektiva „Ciriška soba, radovi i atelje” deo je centralnih kulturnih dešavanja prekogranične inicijative „GO! 2025”, u okviru koje su titulu Evropska prestonica kulture podelili Nova Gorica (Slovenija) i Gorica (Italija), dok je drugi grad EPK 2025 nemački Kemnic.

– Volim stvari koje mogu da vidim zatvorenih očiju, svedene na suštinu, bez maske, bez suvišnosti, od koje ništa ne preostaje da se ukloni. To je razlog zašto nikad nisam želeo da koristim modele, na primer za portrete: tamo nalazite samo maske, dok ja tražim samo unutrašnjost lika – govorio je slavni slikar.

Ovaj citat, kao i mnoge druge, pronalazimo pored izloženih dela. A sada, dvadeset godina posle smrti umetnika, projekat u izboru kustoskinje Danijela Fereti prikazuje intimnu i živu atmosferu iz Mušičevih ateljea, dva je imao u Veneciji i tri u Parizu, ostvarenja iz raznih faza njegovog stvaralaštva i detalje čuvene „Ciriške sobe”, nastale između 1948. i 1950. godine za jednu švajcarsku vilu.

Govoreći o svom poreklu, slikar je isticao da je on „osoba bez stalnog prebivališta, bez zavičaja”, objašnjavajući da je rođen u Bukovici – blizu današnje Gorice, u to vreme teritorije Austrougarskog carstva – ali da je živeo i studirao u Zagrebu, Beču, Madridu, gde se nadahnjivao delima Goje i El Greka, zatim boravio u Dalmaciji, Veneciji i Parizu. Stanje „bez stalnog prebivališta” kao da karakteriše i zidove sobe, ispod stepenica vile sestara Šarlote i Neli Dornaher, na brdima Ciriha, koju je on po njihovom zahtevu opremio i oslikao kao umetnički prostor za goste. Sestre su ovu porudžbinu uputile inspirisane atmosferom slikarevih venecijanskih ateljea. Kasnije je umetnikov zet, vešti restaurator Paolo Kadorin, obnovio ovu sobu, zahvaljujući tome što je opremio njene zidove mnogim slojevima belog maltera, pre nego što je Mušič uopšte i počeo da ih oslikava i uspeo je da njegova dela tako sačuva i prenese dalje. Genijalna tehnika sugeriše da je restaurator Kadorin želeo da pruži „Ciriškoj sobi” priliku da jednog dana napusti tu vilu i pokaže svoj sjaj ostatku sveta. I to se dešava sada u Gorici. „Ciriška soba” i dalje postoji nezavisno od kuće i porodice za koju je napravljena u Švajcarskoj.

U starinskom ambijentu Palate Pecenštajn u Gorici, gde parket škripuće i nostalgično govori o prošlim vremenima, moguće je „videti” tu melanholiju, tišinu, orijentalnu nit i svedenost na suštinu, kojoj je Mušič težio. Njegova školska karijera odvijala se na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu, pod vođstvom slikara Ljube Babića. Umetničko obrazovanje završava u Španiji, između Madrida i Toleda, napuštajući zemlju po izbijanju građanskog rata. Dugo ostaje u Dalmaciji („Zaveden sam tim okamenjenim pejzažom”, govorio je), koja će postati beskrajan izvor inspiracije. Učestvuje na prvim kolektivnim i samostalnim izložbama u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu.

Zatim se kao mlad i zanesen seli u Veneciju, gde upoznaje italijansku slikarku Idu Kadorin Barbarigo, koja mu kasnije postaje supruga i u ovom gradu pronalazi sintezu između Istoka i Zapada. To otkriće opisivao je ovako:

– Taj dualizam koji sam nosio u sebi, zbog svog porekla, konačno je pronašao svoje objašnjenje. Do tada više nisam bio primoran da okrećem leđa Istoku da bih otkrio Zapad. Zapad i Istok sam tamo u Veneciji pronašao tako intimno spojene ovom drevnom mletačkom civilizacijom da sam shvatio da su moja tradicija i moja istina tamo.

Međutim, Mušiča Nemci hapse i sprovode u koncentracioni logor Dahau 1944. Posle oslobođenja u aprilu 1945. svedočio je ovako:

– Vratio sam se u Veneciju i počeo da slikam stvari kao i pre. Konje, dalmatinske pejzaže, Dalmatinke – teme koje sam voleo. Ali to nije bila, kako su ljudi verovali, reakcija na užas logora. Nastavio sam s onim što sam radio dok Gestapo nije došao da me uhapsi, u Veneciji, zbog moje antinemačke aktivnosti. Vratio sam se istim temama života, radosti življenja, ali moj način gledanja se potpuno promenio. Moje iskustvo smrti transformisalo je moje iskustvo života. Zanimale su me samo slike svedene na njihovu suštinu. Vremenom sam, kao umetnik, postao zahvalan što sam bio primoran da gledam u samu srž stvari. Ako me privlače suvi i kameniti planinski pejzaži, to je zato što je tamo sve potrošeno.

Na ovoj izložbi, osim krševitih pejzaža, dalmatinskih prizora, pored lepote Venecije i primorja, apstraktnih pejzaža, autoportreta i portreta supruge Ide Kalderon, slikarke, nalazi se i potresni ciklus „Mi nismo poslednji”, nastao od 1970. Između ostalog, gotovo kao dokumenti stradanja, tu su i preostali crteži nastali u logorskim danima, vešto sakrivani i do danas sačuvani, koji izgledaju opominjuće. U sklopu današnjih dešavanja i ratova, ovaj ciklus kao da ponovo podseća da se stvari mogu ponavljati, a stradanja i patnje nastaviti.

– Koncentracioni logor je bio moja velika škola samoće. Naučio me je da se ne plašim, da budem sam, čak i među hiljadu ljudi... Posle Dahaua nešto se u meni slomilo. Pre toga sam imao mnogo sigurnosti: odjednom sam ih izgubio i shvatio sam da oko nas nema ničega osim praznine. Nisam heroj. Bio sam samo mladi slikar i za mene je svet još sijao veličanstvenim bojama. U Dahauu sam shvatio stvarnost i razumeo šta znači doći do suštine.

Posle 1952. Mušič se seli u Pariz, iako sasvim ne napušta Veneciju. Izlaže na Venecijanskom bijenalu 1950. Potom 1956. na istom mestu dobija svoj prvi Gran-pri za grafiku i 1960. nagradu Uneska, takođe na Bijenalu u Veneciji. Predsednik Miteran lično je Zoranu Mušiču uručio orden Legije časti. Velike retrospektive njegovih dela priređene su u Gran Paleu u Parizu, u Albertini u Beču, potom u Njujorku, Londonu, Rimu, Veneciji.