Spomenici živima i nestalima

Sigurno ste primetili opšti ton kojim se, recimo, u holivudskim filmovima, ali i u najširem dijapazonu kulturoloških produkata iz beskrajnog asortimana novog doba, ljudska bića obeležena bremenom i nedokučivom crtom autizma prikazuju kao ljudi kojima maltene kao da ništa ne fali, kao da je reč o jedinkama kojima je dovoljan malecni podsticaj iz neposrednog okruženja da zablistaju kao punopravni, ravnopravni, pa i superiorni pripadnici svojih zajednica.

„Priče poput ’Foresta Gampa’ i ’Kišnog čoveka’, u stvari, negiraju postojanje hendikepa. Te pripovesti kao da uvek teže tome da ’iskupe’ osobu s autizmom, ili se uvodi svojevrsna prekomerna kompenzacija”, govori Alisija Kopf, pravim imenom Ima Avalos Markes (Đirona, Katalonija, 28. novembar 1982), čije prozno delo pod naslovom „Brat od leda” upravo stiže do srpskih čitalaca u prevodu s katalonskog Jelene Petanović, a sa zaštitnim znakom agilne izdavačke kuće „Heliks”.

Alisija, alijas Ima, autentična je i posebna predstavnica iberijske neorenesansne škole: ona jeste veoma darovit i upečatljiv pisac, ali joj ništa manje važno nije ni izražavanje na likovnom planu, a publika je imala priliku i da vidi i zavoli njene crteže, fotografije, video-zapise. S maternjeg katalonskog sama je prevela „Brata” na španski, a knjiga je na osobito lep prijem naišla u Velikoj Britaniji, gde je kritika, osim same Kopfove, nahvalila i autorku engleskog prevoda Maru Fej Letem.

„Brat od leda” je komponovan tako da ima, što bi se reklo, za svakog ponešto. I ljubitelji nauke, što one popularne, što one i ne toliko popularne, i poklonici psihologije, i oni koji vole da se knjiga zašareni, da se u njoj nađu i zanimljive ilustracije, pa i sublimne lirske duše – naći će u ovom štivu nešto za sebe. Alisija Kopf vešto, neosetno prepliće raskošno dokumentovanu pripovest o velikim osvajačima Severnog i Južnog pola s pričom o svom rođenom bratu koji, kako sama autorka naglašava u posveti, „nije od leda”, ali je tek sa 30 godina dobio dijagnozu posle koje je postalo lakše živeti, jer od toga časa se znalo, jasno i konkretno, da pati od autizma. Njegov problem je, posle dugih decenija, konačno imenovan, a „potpuno je tačno da ime često znači sve”, kako primećuje Alisija Kopf.

U jeku hibridnih ratova pažnju na sebe skreću i hibridni romani, dela koja se tkaju u većoj autorskoj slobodi, ali, isto tako, i u većoj odgovornosti autora, pa i uz veći rizik kojem se pisac izlaže kročeći u susret uvek nepredvidivoj reakciji čitalačke javnosti.

Alisija Kopf ima, čini se, svojevrstan poentilistički odnos prema stvaralačkoj karijeri: nabošće neku tačku u snegu i ledu, pa će godinama ćutati. Tako je njeno delo „Brat od leda”, izvorno objavljeno već ne tako bliske 2016. godine, i dalje aktuelno u pravom i punom smislu reči, štaviše kao da dobija na aktuelnosti, možda i zbog hlađenja sveta kojem se stalno prebacuje nekakvo zagrevanje, a možda i zbog hlađenja ljudi kojima nikakvo zagrevanje više prebaciti i nije moguće.

Tvrdokorni, takmičarski autizam drevnih heroja polova, velikih istraživača koji su srljali u večnu belinu i ne mareći da li će iz nje da se vrate, protivtežu dobija u jednom mekom, autoosvajačkom autizmu mladog čoveka koji, kroz ovo delo svoje sestre – a ona to štivo jeste utemeljila na životnoj istini – dobija i svoju punu potvrdu, svoje Ja, već zapisano u ledu, u toj nadvremenskoj biblioteci koja čuva sve zapise, tragove svih života i spomenike nestalima.