Ku­li­se svet­skog stra­te­škog te­a­tra

Po­li­ti­ka je uvek svo­je­vr­sni te­a­tar, jer se u njoj naj­va­žni­je stva­ri de­ša­va­ju iza ku­li­sa, bu­du­ći da su re­di­te­lji, po pra­vi­lu, va­žni­ji od glu­ma­ca. Rat i voj­ne stva­ri su do­ne­kle is­kre­ni­ji od po­li­ti­ke, iako i tu ima do­sta tak­tič­kih var­ki i ob­ma­na, ali u ko­nač­ni­ci na stra­te­škom ni­vou se je­di­no ra­ču­na re­al­na sna­ga, ko­ju ipak ni­je mo­gu­će glu­mi­ti. Što onaj br­ka­ti so­vjet­ski stra­te­ški džin ko­ga se či­tav svet bo­jao re­če, na opa­sku fran­cu­skog pre­mi­je­ra Pje­ra La­va­la 1935. go­di­ne da sma­nji re­pre­si­ju nad ka­to­li­ci­ma ka­ko bi pri­do­bio po­dr­šku pa­pe za even­tu­al­no so­vjet­sko-fran­cu­sko sa­ve­zni­štvo u ra­tu ko­ji se spre­mao: Ko­li­ko di­vi­zi­ja ima taj pa­pa? Ta Sta­lji­no­va ci­nič­na opa­ska La­va­lu go­vo­ri o več­nom ci­ni­zmu ra­ta, u ko­jem mo­ra­te mr­tvi hlad­ni da sa­bi­ra­te do­bit­ke i gu­bit­ke što se me­re gla­va­ma i gra­do­vi­ma, za šta ret­ko ko ima sto­mak, usled če­ga je mno­go tak­ti­ča­ra, a ma­lo stra­te­ga naj­vi­šeg ni­voa.

To je vi­dlji­vo upra­vo u naj­no­vi­jem pu­ška­ra­nju na Bli­skom is­to­ku iz­me­đu Izra­e­la i Ira­na, u ko­je se vo­lon­ter­ski uklju­či­la i Ame­ri­ka, bu­du­ći da ni­je ja­sno šta ona mo­že kon­kret­no da do­bi­je od ne­kog po­nov­nog di­rekt­nog an­ga­žma­na u tom re­gi­o­nu pe­ska, kr­vi i naf­te. Do­du­še, va­lja pri­zna­ti da je Ame­ri­ka bom­bar­do­va­la iran­ski nu­kle­ar­ni pro­gram s mno­go za­dr­ške, pret­hod­no na­ja­vlju­ju­ći da­ni­ma na sva zvo­na da će to uči­ni­ti, da­ju­ći džen­tlmen­ski Iran­ci­ma sa­svim do­volj­no vre­me­na da se spre­me i da pre­ne­su za­li­he obo­ga­će­nog ura­ni­ju­ma sa tri lo­ka­ci­je za ko­je se ma­nje-vi­še zna­lo da mo­gu bi­ti ga­đa­ne. Jed­na­ko ta­ko, Iran je na ovo ga­đa­nje uz­vra­tio džen­tlmen­ski na­ja­vlju­ju­ći da će ga­đa­ti ame­rič­ku voj­nu ba­zu u Ka­ta­ru, ko­ju je po­tom ga­đao sa se­dam du­go­met­nih ra­ke­ta, od ko­jih je šest pre­sret­nu­to, a sa­mo jed­na je pa­la na cilj, ta­man da Iran mo­že da ka­že da je po­go­dio ne­ku ame­rič­ku voj­nu efek­ti­vu, pa da se s tim fa­bri­ko­va­nim ose­ća­jem ne­re­še­nog re­zul­ta­ta ide u pre­go­vo­re o mi­ru, što je Tramp i po­ku­šao pom­pe­zno da ura­di na­kon ovog iran­skog na­pa­da, na­ja­vlju­ju­ći ko­nač­no po­stig­nu­to pri­mir­je iz­me­đu Ira­na i Izra­e­la, ko­je ni­je po­tra­ja­lo ni ne­ko­li­ko sa­ti pre ne­go što su ra­ke­te po­no­vo po­le­te­le u oba prav­ca.

Za Tram­pa je ne­zgod­no što mu je ovo već ko zna ko­je pri­mir­je ko­je na­ja­vlju­je, a da ni­šta traj­ni­je ne­ma od to­ga, osim kra­ćih ili du­žih pa­u­za u dej­stvi­ma, ko­ja se na­kon ovih od­mo­ra i puš-pa­u­za po pra­vi­lu na­sta­vlja­ju. Tramp je naj­pre još u kam­pa­nji na pro­šlim pred­sed­nič­kim iz­bo­ri­ma na­ja­vlji­vao da će rat u Ukra­ji­ni za­u­sta­vi­ti za je­dan dan, od če­ga ne­ma ni­šta ni po­la go­di­ne od ka­da je stu­pio na tron ame­rič­kog pred­sed­ni­ka. Još ra­ni­je, kad je iza­bran kra­jem pro­šle go­di­ne, us­po­sta­vio je krh­ko pri­mir­je u Ga­zi, ko­je ne sa­mo da se ni­je odr­ža­lo, ne­go vi­di­mo da sa­da ima­mo i znat­no ši­ri va­tro­met na Bli­skom is­to­ku od ono­ga kad je Baj­den bio ame­rič­ki pred­sed­nik. Sve to po­sta­vlja pi­ta­nje ko­li­ko Tramp za­pra­vo re­al­no upra­vlja pro­ce­si­ma, što je tek re­to­rič­ko pi­ta­nje, jer smo već pi­sa­li, upra­vo ov­de, da su va­žni­ji oni pa­met­ni mom­ci ko­ji se­de iza pred­sed­nič­kih, kra­ljev­skih ili pre­mi­jer­skih tro­no­va ne­go oni na tim tro­no­vi­ma, osim ako ih se ne do­mog­nu baš ti pa­met­ni mom­ci ko­ji su se či­ta­vog ži­vo­ta ba­vi­li tim ne­mi­lim stra­te­škim stva­ri­ma i raz­mi­šlja­li o nji­ma.

Za raz­li­ku od Tram­pa, ko­ji za sa­da ne uspe­va sa svom si­lom svo­jih ko­le­ga bi­zni­sme­na ko­je je po­sta­vio na ključ­ne stra­te­ške funk­ci­je – po­put nje­go­vog glav­nog pre­go­va­ra­ča Sti­va Vit­ko­fa, či­ji si­tan vez za sa­da ne da­je re­zul­ta­te ni u Ukra­ji­ni ni na Bli­skom is­to­ku – i ko­ji je po do sa­da vi­đe­nom či­sto re­ak­ti­van po­li­ti­čar što upr­kos pom­pe­znim na­ja­va­ma ne uspe­va da pro­iz­ve­de si­tu­a­ci­je i pro­ce­se, po­sto­je i oni ko­ji uspe­va­ju da na­met­nu svoj tem­po i svo­je že­lje i pri­ja­te­lji­ma i ne­pri­ja­te­lji­ma. Pr­vi od njih je Ben­ja­min Ne­tan­ja­hu, biv­ši ko­man­dos s di­plo­mom naj­pre­sti­žni­jih svet­skih uni­ver­zi­te­ta, ve­o­ma ret­ka ka­rak­ter­na struk­tu­ra, ko­ji je us­peo da u svo­je ra­to­ve  na Bli­skom is­to­ku uvu­če Tram­pa vi­še ne­go Baj­de­na, te je oči­gled­no da Ne­tan­ja­hu, u od­no­su na Tram­pa, pred­sta­vlja ri­tam sek­ci­ju ko­ja od­re­đu­je tem­po ovog dvoj­ca, osta­vlja­ju­ći Tram­pu tek da opa­li po ko­ju so­la­žu, ko­ja za­pra­vo ne zna­či mno­go vi­še od kit­nja­stog ukra­sa, jer je u okvi­ri­ma za­da­tog tem­pa, a on je u ru­ka­ma pro­ak­tiv­nog Ne­tan­ja­hua, ko­me za sa­da ni­ko ni­šta ne mo­že.

Dru­gi od njih je Vla­di­mir Pu­tin, ko­ji je ma­nje si­ro­vo ak­ti­van u od­no­su na Ne­tan­ja­hua i po­slo­vič­no str­plji­vi­ji, ali ta­ko­đe, za raz­li­ku od Tram­pa, uspe­va da pro­iz­ve­de si­tu­a­ci­je i pro­ce­se ko­ji mu idu na­ru­ku, kao što mu ne­sum­nji­vo ide na­ru­ku sve što se de­ša­va u pu­ška­ra­nju iz­me­đu Izra­e­la i Ira­na, jer to od­vla­či pa­žnju s Ukra­ji­ne i da­je mu ši­ri pro­stor za dej­stva ta­mo, ko­ji on, po­slo­vič­no str­pljiv, još ne ko­ri­sti u pu­nom ka­pa­ci­te­tu, nu­de­ći svo­je do­bre uslu­ge i za even­tu­al­ne do­go­vo­re na Bli­skom is­to­ku, a to je opet po­ve­za­no s ti­me ko­li­ko će se u Ukra­ji­ni iza­ći u su­sret nje­go­vim in­te­re­si­ma. Pot­pi­snik ovih re­do­va već du­že vre­me pi­še i go­vo­ri da su ra­to­vi u Ukra­ji­ni i na Bli­skom is­to­ku bli­zan­ci i da funk­ci­o­ni­šu po lo­gi­ci spo­je­nih su­do­va, te ni­je mo­gu­će po­ja­ča­va­ti rin­glu u jed­nom ra­tu, a da se to ne od­ra­zi na dru­gi, te je Tramp za­pra­vo po­čeo da stra­te­ški lu­ta on­da kad ni­je us­peo da za­u­zda Ze­len­skog, što mu je nu­žno, pre ili ka­sni­je, mo­ra­lo po­kva­ri­ti i po­sao na Bli­skom is­to­ku, na ko­jem je pi­ta­nje ko­li­ko će sa­da Ame­ri­ka mo­ra­ti da ide da­le­ko. S dru­ge stra­ne, mno­go sup­til­ni­ji i uz­dr­ža­ni­ji, Pu­tin s Ira­nom pre­ci­zni­je na­la­zi pra­vu me­ru po­dr­ške i za­u­zda­va­nja ka­ko se ne bi su­vi­še po­tro­šio u od­no­su na glav­ni stra­te­ški cilj, što je ne­sum­nji­vo Ukra­ji­na i ono što re­al­no mo­že da do­bi­je ta­mo, či­ne­ći Iran po­ste­pe­no sve za­vi­sni­jim od Ru­si­je usled stra­te­ške olu­je u ko­ju je upao.

Uglav­nom, Tramp je svo­jom bi­znis-me­to­dom, ko­jom je pri­stu­pio stra­te­škim stva­ri­ma, sam se­be do­veo u ne­zgod­nu po­zi­ci­ju da sa­da mo­ra da po­ka­zu­je mi­ši­će i da ni­je tek uto­pi­stič­ki bi­zni­smen ko­ji je od Ga­ze mi­slio da na­pra­vi Azur­nu oba­lu, pa je oti­šao u dru­gi eks­trem da sa­da ša­lje u prak­si ni­kad ne­ko­ri­šće­ne bom­bar­de­re i bom­be na Iran vr­še­ći auto­de­struk­ci­ju svo­je po­zi­ci­je ne­su­đe­nog svet­skog mi­ro­tvor­ca. Da­lje sr­lja­nje u još ja­či rat pro­tiv Ira­na ne­sum­nji­vo bi bi­lo Tram­po­va stra­te­ška gre­ška, ko­ja bi u pot­pu­no­sti uni­šti­la nje­gov dru­gi pred­sed­nič­ki man­dat, ne sa­mo za­to što je Iran mno­go tvr­đi orah ne­go što su to ne­kad bi­li Irak i Av­ga­ni­stan, ili zbog to­ga što je Ame­ri­ka da­nas sla­bi­ja ne­go pre dva­de­se­tak go­di­na kad je kre­nu­la u pret­hod­ne (an­ti)stra­te­ške avan­tu­re, već pr­ven­stve­no zbog to­ga što Tramp prak­tič­no ne bi ostva­rio ni­šta od svog mi­ro­tvo­rač­kog pro­gra­ma ko­ji je pom­pe­zno na­ja­vlji­vao, da­ju­ći ple­do­a­je de­mo­kra­ta­ma da se pred­sta­ve kao ve­ći mi­ro­tvor­ci i odu­va­ju re­pu­bli­kan­ce na sle­de­ćim iz­bo­ri­ma. Ako je to mo­žda i plan, on­da Tramp za sa­da ne po­ka­zu­je dr­žav­nič­ku ve­šti­nu da mu se su­prot­sta­vi jer je za sa­da sa­mo glu­mac i još ni­je re­di­telj, za raz­li­ku od Pu­ti­na i Ne­tan­ja­hua, ko­ji su i glum­ci i re­di­te­lji i pro­du­cen­ti, da ne po­mi­nje­mo tek ki­ne­skog pred­sed­ni­ka Si Đin­pin­ga, ko­ji je vi­še struk­tu­ra ne­go po­je­di­na­čan čo­vek ko­ja su­ve­re­no vla­da sop­stve­nim stra­te­škim fil­mom.

Ko­nač­no, ku­li­se svet­skog stra­te­škog te­a­tra još će se po­me­ra­ti, sve dok se re­di­te­lji ne do­go­vo­re oko ko­nač­ne po­stav­ke sce­ne, bez ob­zi­ra na to ko­je će glum­ce an­ga­žo­va­ti da iz­ne­su ko­mad.

*Na­uč­ni sa­vet­nik na In­sti­tu­tu dru­štve­nih na­u­ka