Dvor kao inspiracija

Jedan sazida, drugi uživa – ironija je kojom se Josip Broz nije zamarao dok je u bioskopu Karađorđevića gledao holivudske ljubavne filmove s Klerkom Geblom i Vivijan Li.

Sećanje na prethodnike, obnovio je pred posetu etiopskog cara Hajla Selasija, 1953, koji je tražio crkvu u kojoj bi se pomolio pred spavanje. Iz poštovanja prema gostu, Tito je naredio da se iz Dvorske kapele iznesu grabulje i ostali baštenski alat. Jedino je na fresci Hrista Pantokratora, u kupoli, ostala rupa od metka! Napravio je  neko ko je imao drugačiji znak na svom čelu.

Kraljevski dvor na Dedinju je napravljen (1924 –1929) kao miks političke poruke, pogleda na umetnost i shvatanja konfora Aleksandra I Karđorđevića.

Srpsko-ruski par arhitekata Živojin Nikolić- Nikolaj Krasnov, simbolisao je povezanost dve zemlje u pravoslavlju i istorijskim stilovima koji počinju s Vizantijom. Građevina Dvora ne spada u monumentalne. Uzani ulaz, niske tavanice obložene radom u drvetu, plavi tepisi, ušuškano unutrašnje dvorište - više uvlače u sebe nego što zadržavaju dah posetiocu zadivljujući ga raskošnom širinom i visinom.

Umetnička zbirka je respektabilna po nekoliko originala: Pusenova (1594-1665) «Venera i Adonis», «Sveta porodica» Palma Vekia (1480-1528), renesansnim škrinjama, ima i klasičnih Meštrovićevih skulptura, ali je najviše kopija. Kopije su suština umetničko-nacionalne ideje Dvora. Na samom ulazu su prekopirane kompozicije iz Dečana i Sopoćana, u suterenu motivi iz Kremaljskog dvorca. Da bi se učvrstila veza sa tradicijom, ispisani su i stihovi iz srpskih epskih pesama i Njegoševog Gorskog vijenca.

Jedan od naizgled bizarnih arhitektonskih detalja koji pokazuje koliko su pažnje arhitekte morale da poklone komforu - je kuhinja. Udaljena je od glavne zgrade Dvora taman koliko treba da se ne osete kuhinjski mirisi. A hrana se u trpezariju doprema podzemnim prolazom.

U Dvoru su vođeni i mnogi poverljivi razgovori koji su određivali sudbinu ovog dela Evrope. Ali ne samo da nisu zabeleženi nego ih je odnela voda!? U salonu za poverljive razgovore, nazvanom Salon šapata, pored barokne garniture je fontana koja prijatno žubori – i guta reči.