Biti svoj samo po sebi je moćan čin pobune

Verujem da se iza naslova predstave „Human Design” ne krije ništa drugo do stvarnost u kojoj trenutno živimo. Slika društva opsednutog produkcijom, građenjem i postizanjem kako u materijalnom, tako i društvenom statusu, kaže za „Politiku” italijanski igrač i koreograf Mikele Pastorini, koji je proteklih dana bio gost Beograda. Naš sagovornik potpisao je predstavu „Human Design”, čija premijera je upravo izvedena na sceni Bitef teatra, a u produkciji Instituta za umetničku igru u Beogradu.

Rođen na Siciliji, Mikele Pastorini prve plesne korake načinio je u Teatru „Masimo Vinčenco Belini” u Kataniji, gde je kasnije i diplomirao. Profesionalnu karijeru započinje u ansamblu „Bellini Junior Company”, posle čega se priključuje ansamblu „Città di Agrigento” specijalizovanom za gostovanja bazirana na folklornim izvođenjima.

Godine 2013. odlazi u Drezden, gde postaje član ansambla „Landesbuehnen Sachsen” pod upravom Karlosa Matosa. Hrvatskom narodnom kazalištu Ivana pl. Zajca pridružuje se 2017. godine, gde posle realizovanih uloga sa koreografima poput Maše Kolar, Maura Bigonzetija, Đuzepea Spote, Igora Kirova, Andonisa Foniadakisa, Kristiana Levera stiče zvanje prvaka baleta. Sa beogradskom publikom Mikele Pastorini susreće se 2018. godine.

– Svi sebe teramo do krajnjih granica kako bismo postigli rezultate, a u tom procesu često zaboravimo da jednostavno treba da živimo. Fokus nam je na svemu drugom osim na nama samima. Kompromitujemo svoju suštinu samo da bismo se uklopili u logiku sistema koji je najčešće nezdrav. Predstavom „Human Design” jednostavno pozivamo ljude da uspore, da udahnu, da ponovo nauče kako da uživaju u prisustvu jedni drugih, da na trenutak zaborave na konkurenciju i da međusobno dele, bez poređenja ko ima ili proizvodi više – kaže Mikele Pastorini i objašnjava kako je došlo do ove italijansko-beogradske saradnje:

– Kontaktirao sam sa Institutom za umetničku igru u Beogradu pre nekoliko godina sa željom da napravim koreografiju za njihove studente. Pretpostavljam da sam jednostavno imao sreće da budem okružen talentovanim ljudima koji veruju u mene i u jednom trenutku stigao mi je imejl sa pozivom da dođem i radim na završnoj predstavi studenata. Prvi put sam boravio u Beogradu 2018. godine, kada sam učestvovao na takmičenju „Koreografske minijature”. Dobitnik sam prve nagrade i nagrade publike, što je u meni izazvalo osećaj da sam shvaćen i dobrodošao. Dolazio sam ponovo u Beograd više puta tokom turneja sa Hrvatskim narodnim kazalištem u Rijeci, gde sam do nedavno bio vodeći umetnik, pre nego što sam osnovao svoj ansambl YAC, sa kojim danas delim sve svoje ili bolje rečeno naše stvaralaštvo. Iskreno se nadam novim prilikama za rad u Srbiji, naročito u Beogradu. Osećam duboku povezanost sa ovim gradom.

Igrači na sceni telima oblikuju svet u kojem je funkcija važnija od slobode, a poredak od ličnosti. Kako se vaša nova postavka razvija, s obzirom na to da težite spontanom izrazu?

Kroz fantastičnu viziju, pričam o društvu podeljenom na energetske tipove. Čitav koncept poretka zvanog „Human Design”, što je istovremeno i naziv predstave, zasniva se na opisu različitih ličnosti i energija. On odražava našu stalnu potrebu da sve kategorizujemo. Moraš negde da pripadaš, u suprotnom, kao da nemaš pravo na postojanje. Prirodno sam buntovan. Ne volim etikete, niti sebe da definišem i ne verujem u granice. Takođe, volim svet fantastike, pa smo iz tog razloga i kreirali imaginarnu stvarnost, ne tako daleku od naše, u kojoj su rad i produkcija u fokusu. U tom svetu društvene klase su podeljene po „tipovima energije” i primorane su da žive u skladu sa opisom kategorije kojoj pripadaju. U jednom trenutku, kroz dramaturško putovanje, počinju da se pitaju da li možda više vredi živeti prema sopstvenom nahođenju i emocijama i počinju da se bune pokazujući ljubav, a ne nasilje, jer verujem da smo svi već od njega umorni. Takođe, verujem da i u stvarnom životu moramo da ustanemo protiv sistema koji nas tera da izgubimo kontakt sa jednostavnim životnim radostima.

Vaše pitanje koje se provlači kroz ovu predstavu glasi: „Da li si ono što jesi – ili ono što ti je rečeno da budeš?” Kakav odgovor možemo da očekujemo?

Verujem da je biti ono što jesi glavna obaveza koju imamo prema sebi samima, iako to često podrazumeva da si neshvaćen, neprihvaćen ili da moraš da se boriš kako bi pronašao svoje mesto u svetu. Prepoznati sebe i boriti se za svoju jedinstvenost danas predstavlja čin izuzetne hrabrosti. Rekao bih da je biti svoj već samo po sebi moćan čin pobune. Nisam siguran da želim da preuzmem na sebe ulogu nekoga ko daje univerzalne odgovore. Volim da provociram i da izazivam emocije kod publike. Trudim se da ponudim prostor i vreme za samorefleksiju kroz lepotu samog plesa. Nikada nisam želeo da bilo koga nečemu „naučim”, samo verujem da sam postepeno stvorio prostor da izrazim svoje viđenje na sopstveni način. Uvek podsećam sebe da publika treba da vas izabere posle predstave, a ne pre podizanja zavese. Zato sve što radim, radim punim srcem. Iskrenost se uvek isplati.

Predstavu „Human Design” kvalifikuju i kao umetnički čin samospoznaje i otpora... Kada vas ponovo možemo očekivati u Beogradu?

Bilo bi čudno da nije tako. Ne mogu da se setim ničega što sam stvorio, a da ne predstavlja neki trenutak mog života, sadašnjeg ili prošlog. Bilo direktno, bilo indirektno, uvek sam prisutan u svom radu, sa svim pitanjima na koja tražim odgovor. Za mene je stvaranje i pripovedanje kroz plesni narativ zapravo potraga za odgovorima. Beograd je bogat talentima. To je grad koji zrači kulturom. Iskreno se nadam da ću uskoro ponovo doći u Beograd, jer tu još uvek ima mnogo toga što bih voleo da istražim.