„Očevi i oci" i večeras u Stanjevićima

Amfiteatar manastira Svete Trojice u Stanjevićima nadomak Budve biće i večeras od 21 sati mesto susreta publike i aktera predstave „Očevi i oci” rađene prema istoimenom romanu Slobodana Selenića, u režiji Veljka Mićunovića i dramatizaciji Kate Đarmati.  Autorski tim čine i scenografkinja Zorana Petrov, kostimografkinja Marija Marković Milojev, kompozitorka Nevena Glušica i dr Ljiljana Mrkić Popović, zadužena za scenski govor. Selenićeve junake tumače: Miloš Đorđević, Nikola Rakočević, Aleksandar Vučković, Vanja Ejdus, Vanja Milačić, Sena Đorović, Iva Milanović i Nikola Ristanovski.

Drama „Očevi i oci” donosi snažnu, višegeneracijsku porodičnu dramu, smeštenu u burni period srpske i jugoslovenske istorije od kraja 19. veka do Drugog svetskog rata. Prati sudbinu porodice Medaković kroz tri generacije muškaraca kao i žena koje ih okružuju, s naglaskom na britansku suprugu Elizabetu, koja svojim dolaskom unosi napetost i simboličku drugost u tradicionalni, patrijarhalni ambijent...

Središnja linija drame jeste sukob između ideoloških i emocionalnih nasleđa: između tradicionalizma i modernosti, nacionalnog i stranog, vere i razuma, revolucije i građanskog poretka.  Predstava je nagrađena na Sterijinom pozorju sa čak devet nagrada,

Veljko Mićunović izjavio je sinoć posle prvog izvođenja predstave „Očevi i oci” u ambijentalnom prostoru manastira u Stanjevićima da je igranje na otvorenom uvek izazov.

-Ovo je čak kuriozitet jer je nama prvi put da izvodimo predstavu na otvorenom i meni intimno to znači. Iako predstava nije nova jer igra skoro dve sezone, uvek je to neko posebno iskustvo. Mislim da je ambijent korespondirao sa tim suočavanjem publike i svim tim temama koje pokrećemo, primetio je Mićunović i naglasio da je tek posle ovog igranja shvatio koliko je predstava „Očevi i oci” prodorna i aktuelna

- Ono što svakako ostaje, zbog čega smo negde i radili ovu predstavu, jeste ta Selenićeva optika koja je meni jako značajna i koja me je negde i postakla da ovo radim. To je naše suštinsko neprepoznavanje različitosti, ta večna naša raspolućenost, ta neka zla krv koju sejemo i koju iznova ponavljamo.

Nikola Rakočević, koji tumači lik Stevana Medakovića tvrdi  da igranje van pozorište scene nosi izazove, ali i posebnu atmosferu

-Predstava ne gubi na aktuelnosti, niti na vrednosti zato što postoji patern koji se ponavlja kod nas u našem narodu, a kad kažem našem narodu podrazumijevam i Crnogorce i Hrvate i ostale narode, postoji patern u našem genetskom kodu, posebno u srpskom i crnogorskom. Selenić jeste pisao i Srbima, ali taj patern se ponavlja kao neki genetski kod koji nosimo sa sobom. Nije pitanje oko čega su nesuglasice, one se vuku iz generacije u generaciju i postoji ta potreba da se nešto reši. Imam utisak da je predstava izašla u pravom trenutku jer sam imao osećaj da smo spremni da se suočimo sa svojim genetskim nasleđem i da ga se oslobodimo, kaže Rakočević, dok  Vanja Ejdus koja je briljirala u liku Elizabete, britanske žene u tradicionalnoj srpskoj porodici, dodaje:

-Nije bilo teško, jer je Selenić već sve fantastično opisao u romanu. Rola Elizabete je napisana najviše kroz dnevnike i njen doživljaj Srbije i kako se ona oseća u stranoj zemlji, što mi je poprilično približilo taj njen lik. Dakle, Selenić je već to opisao, a dramatizacija i režija su to podržali te je sve išlo jako lako u radu. Meni je i intuitivno to bilo jasno. Mi se svi odlično znamo i puno radimo zajedno, ali je uvek uzbudljivo kada se igra ova predstava i bude neko posebno osećanje.