Vek i po kasnije – pouke i paralele

Kao što je to često kada je o političkim raspravama reč, s jedne strane gotovo uvek postoji potreba za stalnim poređenjima prošlosti i sadašnjosti. Zbog toga se i pitanje događaja od pre 150 godina koji su Evropu doveli do Berlinskog kongresa reaktualizuje. S druge strane, postoje i kritike da su takve komparacije jalov posao i da ne mogu pružiti upotrebljive rezultate. I pored opravdanih kritika ovakvog karaktera, ipak je neophodno uporediti određene procese od pre vek i po sa današnjim dešavanjima. I to barem iz dva razloga. Prvo, zbog dokazivanja teze o geopolitičkim konstantama. Drugo, uzroci političkih kriza i destabilizacija, povodi koji dovode do turbulencija i nezadovoljstava – mogu biti isti u različitim vremenskim epohama. Socijalni, ekonomski, psihološki ili čak ideološki razlozi uzrokuju političke promene, pa se u tom smislu konstruišu paralele.

Šta se u ovom kontekstu može reći o Hercegovačkom ustanku? Prvo, Otomanska imperija, kasnije opisana kao „veliki bolesnik sa Bosfora”, zapada u institucionalnu krizu. Rđava uprava, korupcija, selektivna primena zakona i opšta nesigurnost stvarali su pogodan društveni milje za izbijanje ustanaka. Ta vremena detaljno opisuju Ivo Andrić i Meša Selimović. Socijalno nezadovoljstvo raslo je zbog raširenih osećaja potlačenosti, neravnopravnosti, nepravde. Ustanak u Hercegovini nije bio niti prvi niti poslednji u tom istorijskom vremenu usmeren protiv turskih vlasti.

Drugo, institucionalnu krizu od sredine veka prati i sve veća ekonomska kriza. Bankrot je proglašen 1874. godine, a za konsolidaciju ekonomije do 1875. Osmanska carevina uzima čak četrnaest zajmova različitih vrsta, pod vrlo nepovoljnim uslovima. Kuriozitet predstavlja činjenica da do 1850. Otomansko carstvo nije nikada pribeglo spoljnom zaduživanju. Treće, kada je o artikulaciji političkih ideja i zahteva reč, treba napomenuti da se unutar otomanskog političkog sistema oseća svojevrsna „potrošenost” postojećeg ideološko-političkog modela. Modernizaciji, po evropskim standardima, počinje da teži i deo turske elite. Četvrto, buđenje svesti o neophodnosti nacionalne homogenizacije, ma koliko to bilo maglovito, nesistematizovano, sporo i nerazrađeno, odigrava se među svim balkanskim narodima tokom 19. veka. Nacionalna homogenizacija put je ka modernizaciji i odgovor na „potrošenost” stare ideologije.

Peto, do političkih potresa na Balkanu dolazi zbog načina na koji je okončan Krimski rat. Pariskim sporazumom iz 1856. godine Rusija je izgubila mogućnost da štiti pravoslavne hrišćane u Osmanskom carstvu, kao i da vrši dotadašnji uticaj na Balkanu. U praksi, to je izgledalo kao kada se danas kaže da će vlasti u Prištini brinuti o interesima kosovskometohijskih Srba. Paradoksalno ili ne, tek ograničavanje uticaja Rusije dodatno je rasplamsalo nacionalizam na Balkanu, između ostalog i zahvaljujući (tajnim i javnim) aktivnostima same Rusije među balkanskim hrišćanima (gde su te aktivnosti Rusije dobro prihvaćene).

Šesto, strategija udaljavanja Rusije od Balkana, ispostaviće se, imala je dugoročnu geopolitičku dimenziju. Za Veliku Britaniju, najdominantniju veliku silu u međunarodnim odnosima tog vremena, održavanje Otomanske imperije deo je rešenja, pošto ključnog geopolitičkog suparnika predstavlja Rusija.

Gde su sličnosti sa današnjim vremenom i kakve se pouke mogu izvući? Prvo, danas evropsku politiku opterećuje institucionalna kriza unutar EU. Otuđena evrobirokratija, sa upitnim legitimitetom i potpuno „promašenim strategijama”, nije u stanju da odgovori aktuelnim izazovima. Ovo je uzrok nezadovoljstva, koji doprinosi daljim podelama u evropskoj politici i stvaranju ambijenta za neprestana izbijanja različitih vrsta kriza. U društvima evropskih država odigrava se progresivna polarizacija, sa katastrofalnim posledicama.

Drugo, ovu institucionalnu krizu prati i ekonomska kriza. Prvi „ekonomski udar” usledio je nakon svetske finansijske krize 2007–2008. godine, a drugi posle eskalacije ukrajinske krize 2022. godine. Prvi udar je uticao na rast inflacije i stagnaciju životnog standarda, a drugi na drastičan skok cena energenata i smanjivanje konkurentnosti evropskih proizvođača. Ekonomska besperspektivnost i ubeđenje mlađih generacija da će u budućnosti živeti gore nego što su živeli njihovi roditelji postali su obeležja savremenih evropskih društava.

Treće, zajedno sa institucionalnom i ekonomskom, pojavljuje se i ideološka kriza. Potrošenim neoliberalnim ideološkim obrascem, zasnovanim na tumačenjima kako se ljudska prava i slobode temelje na odbrani manjina, a među njima najpre na odbrani seksualnih manjina, ne mogu se ispratiti dinamične promene koje se odigravaju u globalnom okruženju. Ono što se u Evropi (i doskora u SAD) natura za oficijelni ideološki narativ nikoga živog ne interesuje u ostatku sveta. Možemo se samozavaravati da je drugačije, ali i Osmanlije su isto tako poverovale u sopstveni wishfull thinking pre 150 godina.

Četvrto, kao posledica preplitanja ove tri krize – institucionalne, ekonomske i ideološke – uočava se buđenje svesti o neophodnosti (re)suverenizacije. Negde se to odvija pod okriljem desničarskih partija (na primer u Mađarskoj, Poljskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji), negde pod okriljem levičarskih partija (u Grčkoj, Španiji i Slovačkoj), pa je zbog toga teže govoriti o reaktualizaciji principa nacionalne homogenizacije, ali se zato može zaključiti da je zajednički cilj svih tih pokreta i politika – odbrana suvereniteta.

Peto, diskurs o neophodnosti resuverenizacije evropskih država ojačan je odlukama EU, NATO i vodećih zapadnih država protiv Rusije posle februara 2022. godine i eskalacije Ukrajinske krize. Rusija je takvim rešenjima faktički „isključena” iz evropskog poretka, sa njom su prekinuti gotovo svi odnosi i tako je pokušano ograničavanje ruskog uticaja na evropske poslove. Paradoksalno ili ne, tek zbog kriza koje se odigravaju u EU, kao i očiglednih posledica takvih odluka po evropsku ekonomiju, ekstremna antiruska politika stvorila je kontraefekat. Kao i pre 150 godina ograničavanje ruskog prisustva izazvalo je žestoke turbulencije u evropskoj politici, kako na unutrašnjem planu (u čitavom nizu evropskih država), tako u određenoj meri i na međudržavnom nivou.

Šesto, tekuću destabilizaciju u Evropi proizveli su i geopolitički ciljevi zapadnih sila, u prvom redu SAD i Velike Britanije o neophodnosti „suzbijanja” zone ruskog uticaja. Širenje NATO-a ka istoku, problematizacija bezbednosnih pitanja na ruskim granicama, indukovanje političkih kriza i organizovanje obojenih revolucija na postsovjetskom prostoru vrhunac imaju u Ukrajini 2014. godine. Istina, za razliku od perioda Velike istočne krize, kada su ključne geopolitičke bitke vođene na Balkanu, sada je linija konflikta pomerena nekoliko stotina kilometara na severoistok, ali to suštinski ništa ne menja – cilj je ostao isti. Samim tim i reakcija Rusije ostala je ista: 1877. godine započet je rat protiv Turske zbog toga, a 2022. protiv Ukrajine, odnosno protiv NATO-a na teritoriji Ukrajine.

Iz navedenog je uočljivo da se, uz sva ograničenja i razlike, neke paralele između dva istorijska perioda mogu povlačiti, a shodno njima i izvesti određeni zaključci. Između ostalog i zbog geopolitičkih konstanti koje su predstavljale povode kriza u oba slučaja (opredeljujuće su uticale na kreiranje spoljnih politika zapadnoevropskih država prema Rusiji), tako i zbog ukrštanja različitih faktora koji produkuju destabilizaciju i stvaraju uslove za revoluciju.

Hercegovački ustanak nije samo događaj koji je obeležio jednu istorijsku epohu i zbog toga je bio važan za ustanovljavanje evropskog poretka krajem 19 veka. Hercegovački ustanak je revolucija koja ima nekoliko dimenzija: nacionalnu, antibirokratsku, socijalnu, ekonomsku i ideološku. Revolucija koju su podstakle i dale joj novi smisao – krupne geopolitičke strategije i spoljnopolitička taktiziranja. Zbog toga je istraživanje ovog događaja hiperaktuelno i danas, ne samo kada se govori o regionalnim, balkanskim odnosima, nego i kada se polemiše o transformacijama u međunarodnim odnosima i uspostavljanjem novog evropskog poretka.

*Profesor Fakulteta za diplomatiju i bezbednost u Beogradu