Nacija okupana krvlju

Na početku svoje dokumentarističke i memoarsko-esejističke knjige „Nacija okupana krvlju” (u prevodu Ivane Đurić Paunović i u izdanju „Geopoetike”) Pol Oster (1947–2024) kaže: „Nikada nisam posedovao pištolj”, ujedno se svrstavajući u drugi tabor podeljenog američkog društva, onog koji se užasava ne samo nasilja i masovnih ubistava već i same činjenice da čovek posedujući oružje otvara mogućnost da ga jednom, makar i u samoodbrani, upotrebi. Kod nas ovo delo stiže posle Osterove smrti, ali njegova promišljanja istorije sopstvene porodice, američke povesti i savremenosti postavljaju pitanja važna za sva demokratska, ili društva koja sebe takvima smatraju, zbog toga što aktuelizuju poštovanje zakona. 
Ono što na tragičan način upotpunjuje ovo Osterovo delo jesu i fotografije Spensera Ostrandera, autora koji je tokom dve godine u nekoliko navrata putovao Amerikom i fotografisao više od 30 mesta masovnih ubistava nevinih ljudi. Fotografije su crno-bele, deluju hladno i apokaliptično, budući da na njima nema ljudi, a po objašnjenjima koja ih prate (i sa podacima o tome koliko je na svakom mestu bilo ubijenih i ranjenih), većina kafića, trgovina ili crkava u kojima su bili masakri – zatvoreno je, ili je promenilo namenu. Oster ih je ovekovečio kao spomenike bola. 
On zatim poseže za svojom privatnom istorijom, zapaža da je kao svaki američki dečak bio fasciniran igrom Divljeg zapada, plastičnim pištoljem, ali takođe zaključuje da se zainteresovanost za vatreno oružje, streljane i opijenost zadovoljstvom zbog pogođene mete kod njega nisu do kraja primile, zbog toga što u njegovoj porodici nije naišao na podršku za tako nešto. 
On je bio dečko iz Nju Džerzija, čiji ćutljivi otac, trgovac aparatima za pokućstvo, nije podsticao ni razgovor o oružju, samim tim što je kao dete preživeo tragediju. Osterova baka po ocu, pomračene svesti, ubila je njegovog dedu, koji ju je napustio. Baka je bila oslobođena optužbe, a kao olakšavajuća okolnost na suđenju navedeno je njeno stanje sužene svesti. Baka revolveraš je sa petoro dece napustila Viskonsin i stigla do Njuarka u Nju Džerziju, ali među njenim potomcima naročito su oštećeni bili oni najmlađi. 
„Kad god razmišljam o suštinskoj dobroti svog oca i o onome što je mogao postati da je odrastao u drugačijim okolnostima, istovremeno mislim da je pištolj koji je ubio mog dedu, isti onaj pištolj koji je uništio život mom ocu”, piše Oster. 
Na nenametljiv način, prostim dokumentovanjem sopstvenog iskustva i zapažanjem važnih detalja, pisac romana u kojima misterija života, nestanka ili nasilne smrti junaka ponekad prevazilazi detektivsku istragu, Oster u ovom istraživačkom delu progovara i kao forenzičar, a precizno navodi redosled i lokalitete masovnih ubistava, kao i broj žrtava. Poznat i kao angažovani autor, Oster je posebno bio kritičan u odnosu na politiku Donalda Trampa, smatrajući da on direktno ugrožava američku demokratiju i da vodi državu u totalitarizam. 
Portretišući lik mornara, kojeg je upoznao radeći na jednom tankeru sedamdesetih godina 20. veka, kao čoveka koji je bez posebnog motiva voleo da sedi na nadvožnjaku i da puca u kola u pokretu, bez ideje šta bi bilo da nekog zaista i pogodi, Oster ulazi i u psihologiju momaka, najčešće rasista, kojima su negde na američkom jugu lov i vatreno oružje porodično nasleđe. Svi ti ljudi okruženjem i odrastanjem bili su usmereni na vatreno oružje i tako generacijama unazad. 
„Nije on bio samo rasista koji gađa flašama, nije bio samo opasni prevarant već jezivi psihopata kojem ništa nije značilo da puškom nišani u nepoznate ljude i da bez razloga puca u njih, samo zato što ga to pali, predstavlja mu zadovoljstvo. Daj oružje manijaku u ruke i svašta može da se desi. To znamo svi, ali kad je manijak obični, mirni momak, koji ne nosi nikakav težak teret na duši, niti gaji posebnu mržnju prema svetu, šta onda da mislimo, šta bi u tom slučaju trebalo da radimo?”, pitanje je koje postavlja pisac. 
Na drugom mestu, on opisuje usamljenost tinejdžera u gradovima, odbačenih pojedinaca koji nisu izvrsni ni u jednom od američkih ideala, pa navodi izjavu jednog koji je ranio devetoro i ubio desetoro ljudi na Koledžu Ampkva u državi Oregon 2015. godine: „Ja sam uvek bio onaj kojeg su najviše na svetu mrzeli...Čitav moj život je jedan usamljenički poduhvat. Gubitak za gubitkom. Davno sam shvatio da društvo voli da odbacuje ljude kao što sam ja.” 
Oster ističe činjenicu da je kontrola ili zabrana posedovanja vatrenog oružja deo američkog života još od 17. veka, kada su kolonijalne i federalne vlasti donosile zakone i dekrete kako bi ograničile upotrebu oružja (1967. godine naročito su republikancima smetali protesti „Crnih pantera”, kojima je oružje bilo potrebno za samoodbranu), ali zapaža i to da su se Amerikanci uspešnije obračunali sa smanjenjem broja saobraćajnih nesreća nego sa prekomernim naoružavanjem. Navodi porazne činjenice da se samo u školama i na fakultetima u poslednjih deset godina u Americi desilo 228 slučajeva oružanog nasilja, a da je stopa ubistava u gradovima u 2020. godini porasla za 30 odsto u odnosu na prethodnu godinu. 
Konstatujući da je Amerika zemlja rođena iz nasilja, sa 185 godina neprekidnog rata sa starosedeocima i sa neprekidnim tlačenjem porobljene manjine i Afroamerikanaca, gresima koje još nije okajala, Oster se pita da li će budućnost pripasti Darneli Frejzijer, devojci od 17 godina koja je u Mineapolisu snimila osam i po minuta zlostavljanja Džordža Flojda, Afroamerikanca koji je umro zbog policijske brutalnosti, i tako svedočila o istini. Ili će pripasti dečku od 17 godina koji je pucao u demonstrante okupljene u protivljenju prekomernoj upotrebi sile belog policajca nad Afroamerikancem Džejkobom Blekom.