Holivudski Hilandarac

U svetu koji liči na postapokaliptične pejzaže iz „Pobesnelog Maksa”, gde se mešaju buka, znoj, haos, benzin i krv, Mel Gibson se ponovo našao u ulozi samotnjaka. Ovoga puta slavni glumac nije jurio kroz pustinju kao australijski razočarani policajac u nabudženom crnom automobilu sa vazdušnim kompresorom i V8 motorom, već je pešačio kamenitim stazama Hilandara. Tamo gde ne dopire signal dži-pi-esa, već samo tišina osmovekovne molitve.

Za sada je poznato da je Mel Gibson boravio na Hilandaru tri dana među srpskim monasima kako bi dobio duhovnu inspiraciju za svoj novi film „Vaskrsenje Hristovo”, koji počinje da snima u septembru. Mnogi će reći da je stigao kao senka pobune protiv sveta koji je izgubio dušu, tražeći odgovore u jednom od najvažnijih duhovnih centara Srpske pravoslavne crkve. Nije bio u pratnji producenata, pi-ar stručnjaka i ličnih trenera. Došao je sam, sa sedom bradom, u beloj lanenoj košulji, sa umornim očima i sa pogledom čoveka koji više ne veruje ni u Oskare, ni u Holivud, ni u savršeno izbeljene zube antijunaka u nastavku neke „Marvelove” franšize. Koje uzgred, Mel Gibson duboko prezire.

Ali šta je navelo borca protiv „liberalne močvare”, kako naziva Holivud i elitu lažno leve orijentacije, da kroči u srpsku svetinju? I to baš sada. Tu počinje enigma. Po onima koji svuda vide agente, kodna imena i zavere, ova poseta nije ni duhovna, ni turistička, a ponajmanje izazvana umetničkim porivima. To je bio tajni sastanak! Recimo, Hilandar je postao nova Ženeva konzervativne internacionale! Po njima, negde u podrumu manastira, Mel se sastaje s monasima sa Svete Gore, gde planira kako će spasiti zapadnu civilizaciju od vouk ludila i snimiti novi film: „Hristos protiv lajkova”.

Zvuči ludo? Samo donekle. Šta da radimo, kakva vremena, takve i teorije zavere! Živimo u svetu u kome ništa više ne izgleda normalno, kao ni vest koja je zaista odjeknula. Jedan od najpoznatijih protivnika licemernog Holivuda, koji ga je kenselovao, žestoki trampovac koji veruje da se svet raspada pod pritiskom lažnog morala, dolazi bez pompe na Svetu Goru, gde se još uvek zna šta je bogoslužbena tišina i gde je zabranjena marketinška buka. Zato mnogima nije promaklo: Mel nije otišao u Rim, nije tražio tišinu u tibetanskoj pustinji, nego je došao tamo gde se tišina Svetog Save i danas čuje glasnije od stilizovanih spikerki Si-En-Ena.

Možda Hilandar postaje novo mesto gde se okupljaju oni koji neće da kleče pred kulturom otkazivanja, nego pred ikonostasom? Ako jeste, Mel je samo prvi iznenadni gost. A onda, ko zna. Sledeći je možda veliki Džon Vojt u manastiru Studenica ili Silvester Stalone u Ostrogu? Zašto da ne, čuda su moguća. Dok je čitav Holivud, kao propagandni i ušećereni epicentar neolibelaralnog univerzuma, tamo gde se kreira ideološka slika sveta, iz sve snage udarao na takozvane patriotske snage Amerike oličene u Donaldu Trampu, samo su retki momci stali uz kauboja s crvenim kačketom.

Beše to jednom u Holivudu! Osim Mela Gibsona, Uz Trampa je stao možda i najveći od svih, oskarovac Džon Vojt, „ponoćni kauboj” i simbol crnog talasa Holivuda. Njihov treći ratni drug bio je nesumnjivo najjači. Roki Balboa i Rambo, koje je ovekovečio često potcenjeni Silvester Stalone, glumac kome se i danas do neba divi jedan Kventin Tarantino. Od holivudskih ilegalaca, Gibson, Vojt i Stalone su postali filmska kontrabanda kojoj je Donald Tramp dao ovlašćenja da uštroji mejnstrim slatkaste momke, ali i glumčine poput Roberta de Nira, Šona Pena ili Breda Pita. Četvrti otpadnik iz dekadentnog Holivuda koji je imao onu stvar da u vreme Bajdena stane uz Trampa bio je veličanstveni i viskijem i ostalim hemikalijama ošamućeni Čarli Šin. Tramp im je zaista podelio funkcije. Oni su specijalni izaslanici za Holivud predsednika Amerike! Čarli Šin je, naravno, opet izvisio. Verovatno je negde za šankom, totalno pijan.

Ali umesto da se Mel Gibson, kao Trampov inspektor sa izvršnim ovlašćenjima, mota po nekom od velikih studija i lovi neoliberale, eto ga tamo gde se najmanje očekivalo! Mel, očigledno, nije došao da snima. Došao je da ćuti i sluša predanje igumana Metodija o najvećoj svetinji Hilandara – ikoni Bogorodice Trojeručice. Moguće je da je došao da spere ono što Holivud ne zna ni da vidi, a kamoli da oseti.

Zato i jeste pravo pitanje: šta to Mel Gibson zna, a mi ne znamo? Šta je osetio čim ga je put naveo na Atos, u trenutku kada svet ponovo cvili između haosa i još većeg haosa?

Možda ništa, a možda sve. Kad se i Pobesneli Maks uputi ka svetinji, možda ipak nije vreme da utonemo u sumrak sudnjeg dana, pre odjavne špice naših života. Možda Mel ipak naslućuje početak nečeg boljeg? Nadajmo se da je tako. U vremenu kada glumci sve više liče na foto-montaže iz filtera „Instagrama”, Mel Gibson je ostao usamljeno drvo u pustinji. Ne ono iz vesterna, već ono starozavetno, koje gori i ne sagoreva. Uostalom, kao Australijanac rođen u Americi, Gibson je uvek bio poput cigarete koju su zaboravili da ugase. Dimi i smeta, ali se svi vraćaju da udahnu još jednom.

Bio je idol svake majke, a onda i noćna mora svakog rabina. Heroj u kiltu i romantični mučenik zvani Hrabro srce, reditelj koji je Isusa kasnije raspeo s tolikom strašću, da su i rimski legionari u kadru tražili tajm-aut. Problem s njim je taj što se i pred kamerama i iza njih ponaša previše ljudski da bi bio svetac, a previše je talentovan da bi bio proklet! On je od onih zvezda koja ne glumi, već ključa. Njegove oči imaju tu retku osobinu da istovremeno mole i prete. On može u jednoj sceni da bude sveštenik, a u sledećoj sudija, dželat ili pijani detektiv. A kada režira, kadrira kao da mu kamera stoji na grudnoj kosti, tik uz srce.

Ali nije Mel Gibson tu, na ovom svetu, da bi bio samo lep. Njegova misija nije osmeh radi osmeha, nego zaplet koji se krije iza plavih očiju i neurotičnog grča lica. Bio je poništen, otkazan, ogoljen do kostiju i onda se vratio, kao svaki grešnik koji zna da su drugi gori od njega. Samo što bolje lažu.

Zato Gibson nije običan glumac. Nosio je krst kada su ga mediji razapeli zbog „politički nepristojnih” stavova. Njegov greh nije bio što je govorio ponekad i gluposti, nego što se nije pokajao pred liberalnim tribunalom. Ostao je veran svojim uverenjima, Bogu, pištolju i Donaldu Trampu.

U zemlji gde se karijere krckaju kao čips pod baletankama novog puritanizma, Mel Gibson se nije odrekao kaubojki, već se drznuo da stane uz čoveka koga polovina Amerike nije volela a druga ga je izabrala. Dok su se ostali glumci slikali na crvenom tepihu političke korektnosti, kao Barbike, Mel je ćutao, pravio filmove o Hristu, ratu i raju. I ostao je da čuva leđa Trampu. Ne zato što je političar, već zato što je simbol pokreta otpora starog Holivuda. Onoga koji je znao za granice. I za Džona Vejna!

I kada u sedmoj deceniji snima filmove sa naslovima koji mirišu na barut i Bibliju, može da se samo nasluti da Mel otkriva i opominje.

Ako su neki ovdašnji megalomani već maštali o tome kako bi izgledala srpska svetosavska epika u njegovom rediteljskom rukopisu, taj se, po starom običaju, žešće vara. Jer Hilandar nije studio. On ne trpi dramaturgiju. Tamo je radnja jasna: Bog i ti, bez rezova i montaže.

Dolazak Mela Gibsona je bez sumnje izazvao i jaku nelagodu i nevericu kod ovdašnje liberalne elite. Kako to da neko sa Oskarom, neko ko je decenijama rušio sve konvencije Holivuda, sada celiva ikone, pije čaj sa monasima i ćuti pred Trojeručicom? Čega dotični nisu svesni? Možda je Gibson shvatio da svet nije više vredan tolike buke. I da istina više ne stanuje u Kaliforniji, nego u hilandarskoj keliji bez interneta.

Svet je opet na raskrsnici, a Gibson, kao i svaki njegov filmski lik, uvek dolazi kad svi drugi hvataju maglu. Svejedno je da li stiže kao Pobesneli Maks ili kao detektiv policije Los Anđelesa Martin Rigs. Tada je Mel i postao superzvezda. Igrao je pandura koji razmišlja o samoubistvu, utapa se u alkoholu i korača na ivici. Ponašao se kao „smrtonosno oružje”, ali u svom partneru sa kojim je lovio krimose, koga savršeno tumači Deni Glover, pronalazi spasenje.

I konačno, jedna od misterija glasi: ko je Melu otkrio da je Hilandar večnost? Možda tajanstveni Srbin iz Amerike, a možda CIA? Možda neki indijanski vrač, a možda samo proviđenje? Ko će ga znati. Ali pred večnošću i pobesneli Maks i detektiv Martin Rigs i onaj koji ih je savršeno igrao moraju da siđu sa motora, da skinu kožnu jaknu, zatraže oproštaj i saznaju ko su, kakvi su bili i kakvi će biti.