Tek kad prihvatimo težinu koju nosimo, možemo da počnemo da hodamo

59. KARLOVE VARI

Karlove Vari – Sećam se kao danas te 2010. godine i izvanrednog međunarodnog i domaćeg uspeha debitantskog filma „Tilva Roš”, reditelja, scenariste i producenta Nikole Ležaića, posle čega je usledila iznenađujuća petnaestogodišnja „tišina” koju je ovaj autor, van naših očiju, ispunjavao svim onim što sad jasno možemo da vidimo u drugom njegovom dugometražnom filmu „Kako je ovde tako zeleno?”. A on je upravo imao svetsku premijeru u paralelnom takmičarskom programu „Proksima” („Proxima”) na 59. festivalu u Karlovim Varima.

Glavni junak je tridesetčetvorogodišnji filmski reditelj Ležaić (u tumačenju izvrsnog Filipa Đurića), što već poduže snima samo reklame, a priča ovog toplog i nežnog filma vrti se upravo oko junakovih malih, a važnih životnih komplikacija, rešavanja onih „običnih” egzistencijalnih problema, iza čega stoje i dve ključne krupne stvari. Reditelj čeka svoje prvo dete, a pred njim je i zadatak da sa ocem (Izudin Bajrović) i članovima šire porodice (Stojan Matavulj, Snježana Sinovčić Šiškov, Leon Lučev, Rada Mrkšić...) premesti posmrtne ostatke bake u porodičnu grobnicu u Dalmaciji, mestu njenog porekla...

Odmah posle Karlovih Vari film „Kako je ovde tako zeleno?” imaće takmičarski nastup i na 72. festivalu u Puli u programu Manjinske koprodukcije (Srbija–Hrvatska–Bugarska). U razgovoru za „Politiku” Nikola Ležaić govori o privlačnosti realizma koji njegovim filmom vlada, o korenima i poreklu, o prošlosti s kojom se razgovara, budućnosti i o izlečenju od epskih stvaralačkih maštarija...

Da li je ovo priča o povratku korenima pred rađanje novog života i suočavanje sa očinstvom?

U neku ruku, jeste. Mada, nije život pratio filmsku temu, već je film isplivao iz života koji se već dogodio. Taj put sa ocem, neposredno pre nego što sam i sam postao otac, bio je neka vrsta neplanirane pripreme. Tada to nisam znao, naravno. A što se tiče korena, mislim da ih nikad zaista ne napustimo. Samo ih nekad potisnemo dok nas nešto, ili neko, ne podseti koliko su važni. Film se ne bavi očinstvom na uobičajen način. Ne postoje velike reči ni naglašene scene. Više je reč o tome kako muškarci u mom okruženju, uključujući i mene, retko izgovaraju svoja osećanja, ali ih unose u svaki gest. Ta tišina između rečenica, način na koji se vezuju pertle, ko sedi na suvozačevom mestu, sve to govori o očinstvu mnogo više od bilo kakvog monologa.

Ovim filmom dajete i omaž porodici i precima, suočavate se s prošlošću da biste bolje razumeli budućnost?

Moja baka je bila izbeglica, sahranjena daleko od svog doma i osećaj nedovršenosti te priče vukao se godinama. Tek kada smo njene zemne ostatke odvezli nazad u selo i posetili tu zaraslu kuću u Dalmaciji, dobio sam osećaj kao da smo tim gestom zakrpili nešto. Nekako mi se čini da prošlost nije iza nas, nego oko nas – u načinu na koji izgovaramo rečenice, u navikama koje ne razumemo odakle dolaze, u mislima koje nam se javljaju kad donosimo odluke. Iako nisam imao neki unapred smišljen plan da se suočim sa prošlošću, čim sam počeo da pišem ovaj film, ona se materijalizovala.

Bez nostalgije?

Nisam hteo da nostalgišem. Više me je zanimala mogućnost da se iz te prošlosti izvuče nešto živo, nešto što još može da nas oblikuje. Na neki način sam shvatio da se sa prošlošću ne bori, nego se sa njom razgovara. I da ona, koliko god da je bolna ili nepotpuna, može biti izvor snage ako se s njom suočimo iskreno. Tek kad prihvatimo težinu koju nosimo, možemo da počnemo da hodamo.

Porodica u filmu nosi vaše prezime, a glavni junak se i zove Nikola Ležaić. U kojoj je meri ova priča stvarno autobiografska?

U potpunosti i nimalo. Smešno, ali tako je. Sve što se dešava u filmu se desilo ili je moglo da se desi. To jesam ja, to su moji odnosi, dileme, tuga i humor, ali to na kraju nije život nego film, sa glumcima, sa ekipom od 50 ljudi iza kamere i pričom artikulisanom kroz dramsku formu. Neke scene su se doslovno dogodile, neke nisu, ali sve je istinito u onom emocionalnom smislu. Nisam vodio dnevnik, nego sam posle svega, u izolaciji zbog korone, kada sam izgubio oca, počeo da zapisujem sve čega sam se sećao. To nije bio scenario, već terapija. A onda je taj tekst postao kostur filma.

Ovaj film krasi topla i fina jednostavnost naracije, čistota izraza, a kompletnom estetikom dominira realnost. Je li ovo neka vrsta „sinema veritea”?

Nisam polazio iz estetskog koncepta, ali verujem da je život dovoljno bogat da mu ne treba puno ukrašavanja. Možda bi ovo bilo bliže nečemu što bismo mogli da nazovemo „emocionalni verite”. Kamera jeste diskretna, radnja redukovana, ali ne zato što imitiram dokumentarni stil, već zato što sam hteo da ostanem fokusiran na odnose među likovima – pogled koji traje sekundu duže, rečenica koja zvuči kao da nije napisana, neki prirodan i neočekivan ritam razgovora. Želim da verujem da je film napravljen od tih malih fragmenata realnosti, od nesavršenosti, od praznog hoda, od svega što čini jedan običan, a time i duboko ljudski život.

„Ja sam hteo da budem Dejvid Lin, a život me tera da budem Žilnik”, kaže vaš junak koji predugo čeka novac za snimanje dugometražnog filma i preživljava snimajući reklame. Koliko je to i vaša stvarna sudbina?

Ha, taj citat je jednako šala i dijagnoza. Svako od nas počinje sa nekim velikim snovima, a onda dođe život, javi se finansijska realnost, rokovi i shvatiš da ti je taj nedosanjani „Most na reci Kvaj” pojeo dobar deo decenije. Reklame su mi omogućile da preživim i ostanem u formi, ali istina je da me je čekanje, ta pauza od 15 godina naučila strpljenju i nekoj vrsti skromnosti. Tako sam sebi omogućio da mi film bude vid hobija, da snimam isključivo ono što želim, kako želim i kada se stvore uslovi za to. Ono što je sreća je što me pored tih epskih maštarija jednako privlače i „male” priče ukorenjene u realnosti. Otud Žilnik, on je na neki način „jednorog” jugoslovenske kinematografije, čovek koji je uvek radio isenljučivo po svojim pravilima, isključivo stvari koje su ga interesovale, zauvek plivajući uzvodno.

Zna li se šta ćete snimati sledeće, imate li veru da ćete dostići uspehe vašeg prvenca – filma „Tilva Roš”?

Imam nekoliko ideja koje su se javile dok sam radio na ovom filmu, koje sada čekaju svoj red. Ali više ne razmišljam u terminima „uspeha”. „Tilva Roš” se desio u pravo vreme, ali je bio i rezultat jedne mladalačke nužnosti. Sada su tu neke druge priče. Ako ih snimim iskreno i kako valja, biće mi dovoljno. A ako još neko to prepozna, to je bonus.