Pobediti nećemo, propasti ne možemo

Ceo svet je, više ili manje, pod dominacijom kulturnog modela SAD koji karakteriše tranzicija industrijske u brokersku privredu. Ova tranzicija se odrazila na regulativu i na ponašanje ekonomskih agenata. Pomenuti kulturni model ima nekoliko karakteristika. Pre svega, banke su iz modusa najkonzervativnijeg investitora prešle u modus preduzetnika koji prihvata do sada neprihvatljive rizike. U „lovu” na ekstraordinarne prinose banke su se sve manje oslanjale na depozite (štednju građana i privede), a sve više na emitovani kapital posredstvom sekjuritizacije (emisije hartija od vrednosti).

Drugo, u nastojanju da se približi stopama prinosa finansijskog sektora, realni sektor i sam kreće u potragu za finansijskim (umesto proizvodnim) inovacijama pojačavajući trend sekjuritizacije. Na kraju se opšti rast ekonomskih očekivanja preneo i na sektor stanovništva koji se sa štednje (ili investiranja bez rizika) preusmerio na kapitalni dobitak ubrzavajući prethodne procese sekjuritizacije. Glavne posledice novog kulturnog modela su deficit štednje a suficit hartija od vrednosti, višestruka i unakrsna sekjuritizacija, povećana koncentracija bogatstva, rast toksične aktive u bankama (ali i u preduzećima), izrazita nestabilnostcena energije i osnovnih inputa (uključujući hranu) i pad atraktivnosti rada i ulaganja u proizvodni sektor. Opšti efekat je debalans između ponude realnih dobara i likvidne tražnje, pokriven hartijama od vrednosti koji je transformisao transparentno okruženja koje šalje jasne signale kupcima i investitorima u provizorijum cena (roba, usluga, kapitala i valuta).

Ova godina nedvosmisleno je pokazala da kulturni model na kome se bazira globalni kapitalizam, vođen od SAD, dovodi do privredne strukture pune spekulativnih balona, imperfekcija i negativnih eksternih efekata i samim timje dugoročno neodrživ. Posle skoro dve decenije nezabeleženog rasta došlo je do dramatičnih promena u operativnom okruženju ekonomskih agenata čiji su glavni simptomi: nelikvidnost banaka, pad kvaliteta aktive u bankama i preduzećima i opšta nesolventnost. Rast nepoverenja doveo je do pada potrošnje i investicija. U atmosferi „straha od straha”, dugogodišnji bum ustupio je mesto recesiji, možda i depresiji. Kriza u 2008. godini, slično prethodnim krizama, izazvana je pregrejavanjem ekonomije kroz hiperprodukciju hartija od vrednosti. Za razliku od dosadašnjih kriza, ova kriza ima globalni karakter. To znači da će kriza zahvatiti i one koji nisu neposredno doprineli njenom nastanku.

Kako se na globalnu krizu gleda u Srbiji? Dve su reakcije. Prvo, nerealni optimizam po principu „hendikepe ćemo pretvoriti u prednosti”. Drugo, strah od suočavanja sa posledicama globalnog „straha od straha”. Dok razvijeni svet predviđa negativan rast u 2009. i otpočinje sa primenom složenih programa obnavljanja poverenja u finansijski sektor, naši zvaničnici na budućnost gledaju iz perspektive politički neseptičnog koncepta „razvojne pauze”, što znači, umesto dosadašnjih 6-7 odsto rasta rast od 3-4 odsto, normalno u uslovima stabilne valute. Pri tome se koriste dva argumenta. Prvo, da ekonomija koja još nije dovoljno podgrejana (u 2008. godini oko 70 odsto bruto domaćeg proizvoda iz 1989. godine i oko 40 odsto prosečnog dohotka EU) ne može biti pogođena efektima globalno pregrejane ekonomije. Drugo, da su banke kredibilne i stabilne. Čini se da ovi stavovi sadrže jedan značajan previd koji se odnosi na kvalitet srpske privrede. Dok se tokom prethodne dve decenije svetska privreda razvijala, naša privreda je propadala. Prošle godine zabeležen je rekordan trgovinski deficit, dug raste a spoljna likvidnost opada. Srbija posle dve decenije tranzicije i dalje troši više nego što proizvodi, što znači da zavisi od infuzije strane štednje, bilo preko stranih direktnih investicija, bilo preko kredita. Otuda i velika strepnja da će pad sklonosti za investiranjem i smanjenje mogućnosti kreditiranja na globalnom nivou ugroziti privredu koja životno zavisi od infuzije strane štednje.

Suština javnog upravljanja u krizi je rast investicione potrošnje, pre svega u granama sa javnim vlasništvom, koje proizvode tzv. razmenjive proizvode. U slučaju Srbije, to su, pre svih, energetika i poljoprivreda (delimično i telekomunikacije). Za dinamiziranje ovih grana potrebne su industrijske politike kao i politika regionalnog razvoja. Strah od lošeg upravljanja, koji uvek postoji kada su u pitanju javna preduzeća, mogao bi se eliminisati ukoliko se budu nalazili profesionalni timovi na njihovom čelu, koje političari mogu da kontrolišu praćenjem ostvarenja biznis planova i planova ulaganja, kao i poštovanjem principa korporativnog upravljanja. Što se tiče investicija u infrastrukturu, njih treba finansirati pomoću koncesija i „izgradi, upravljaj i prenesi aranžman”. Država u krizi ne treba da se posebno bavi privatnim sektorom, ali bi uvođenje fiskalnih podsticaja za investicionu potrošnju bilo blagorodno.

Takođe, krizni menadžment mora u potpunosti da eliminiše populizam u javnim finansijama i radnom zakonodavstvu. Iz krize se možemo izvući pre svega većom proizvodnjom, a ne preraspodelom. Plate i penzije ne mogu rasti nezavisno od produktivnosti rada, a odnosi između poslodavaca i posloprimaca treba da budu simetrični (ako posloprimac može da „otpusti” poslodavca napuštajući radno mesto, treba da važi i obrnuto).

Dalje, u monetarnoj sferi još jednom treba preispitati model „jaka valuta u slaboj privredi” u svetlu novih momenata kao što su pad prihoda od privatizacije, pad doznaka etnike, pad stranih direktnih investicija i odliv kapitala kod investitora u hartije od vrednosti centralne banke. Ideja sa fiksiranim kursom, takođe, mogla bi se operacionalizovati pod određenim pretpostavkama. Što se tiče nivoa kamata, one ne mogu biti u suprotnosti sa svetskim trendom opadanja (trenutno u SAD je osnovna stopa praktično 0).

Čak i pod pretpostavkom da prethodne mere uspeju, Srbiji će u srednjoročnom periodu nedostajati strana akumulacija da bi se održavala spoljna likvidnost, kao i makroekonomska i budžetska stabilnost. Zbog toga naši političari treba da polaze ne samo od činjenice da problem koji ima globalni karakter nije više lokalni problem već i da vode računa o primerenosti programa vlade zaustavljanju krize, kao i o geopolitičkoj prihvatljivosti svoje političke platforme.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu