Pojas za spasavanje

Bolje rat, nego pakt.

S takvom procenom situacije sindikalni lideri krenuli su po Srbiji u novi obračun s državom i poslodavcima. Traži se sve – i radna mesta, i poslovi, i plate, i topli obrok, i regres... Kao da dolazi berićetna, a ne jedna od ekonomski najtežih u poslednjih pedeset godina.

Demonstracije u Kruševcu i blokada saobraćaja u Beogradu trebalo bi da budu najava „vruće” sindikalno-političke (ovog puta) zime. Razlog koji je digao srpsku „radničku klasu” na noge jeste najava da od 1. januara 2009. neće biti primenjeno prošireno dejstvo Opšteg kolektivnog ugovora.

Sindikati kao argument potežu navodni potpis vlade od pre mesec dana na prošireni OKU i svoju spremnost za borbu na sve ili ništa. Vlada sada „pere ruke” od „proširenog dejstva” i tvrdi da ga nikad nije ni potpisala nego samo najavila da će u decembru Socijalno-ekonomski savet doneti konačnu odluku na osnovu detaljne procene novonastalih okolnosti zbog globalne krize i recesije. Pred naletom sindikalnih zahteva, vlada nemoćno širi ruke i nudi ostavku, tvrdeći da u državi nema para za to što traži „radnička klasa”.

U međuvremenu i poslodavci uporno i ozbiljno sugerišu da im prilike (recesija) ne dozvoljavaju da ispunjavaju sindikalne želje, upozoravajući da će u sledeća dva kvartala pad proizvodnje biti između 30 i 50 odsto. To znači ne samo da neće biti para za „prošireno dejstvo”, nego i nagoveštava da bi moglo biti i većih otpuštanja i zatvaranja radnih mesta.

Prema računici Asocijacije malih i srednjih preduzetnika, ukoliko se primeni OKU, za godinu dana biće potrošeno 60 miliona evra.Poslodavci upozoravaju da bi eventualna primena OKU uticala na smanjenje konkurentnosti srpske privrede, gubitak radnih mesta i stranih investicija, kao i na nove inflacione pritiske.

Srpska „radnička klasa” već izvesno vreme pati od autizma i nikako ne uspeva da uhvati korak s tranzicijom društva. Reakcije sindikalnih centrala i lidera ili su tragično kasnile (kad je trebalo podržati reformske poteze), ili su nepotrebno bile prenaglašene (kada je trebalo „sahraniti” reformske napore vlasti).

Istina, ono što se sada teško može zameriti reakciji sindikata jeste njihova želja da se ponašaju raskalašno i gramzivo kao država i političari. Sindikalni moto „ako mogu političari da dele milione evra za bonuse, možemo i mi za regrese” optužuje vlast za rasipništvo i finansijsku alavost u teškim ekonomskim vremenima.

Vlast se, inače, ponela neodgovorno i populistički. Ozbiljna kriza autoriteta sprečila je vlast u Srbiji da uradi ono što je uradio hrvatski premijer Ivo Sanader – da za okruglim stolom vlade, sindikata i poslodavaca izdejstvuje socijalni pakt o (jednogodišnjem) nenapadanju. To nije bilo klasično zamrzavanje plata na godinu dana, ali jeste bio društveni dogovor o pojasu za spasavanje pred nadolazeću recesiju.