Sumrak domaće književnosti

Jeste li se ikada zapitali kako nastaje roman?

Ako niste, neka vam zbog toga ne bude odveć neprijatno. Zašto biste razbijali glavu oko nečega što vas se mnogo ne tiče kada to pitanje ne postavljaju sebi ni oni koji, bar na prvi pogled, nipošto ne bi smeli da budu ravnodušni prema njemu? Izdavači, recimo.

Neko prostodušan pomislio bi da za izdavače nema ničeg značajnijeg od nastajanja romana zato što od njih žive. Kada ne bi bilo romana, gotovo da ne bi imali šta da objavljuju, pa bi im posao propao. U proseku, na romane otpada preko sedamdeset pet odsto onoga što se izdaje u naše vreme.

Čudan su, međutim, svet izdavači. Nastajanje romana poslednja je briga koja ih mori. Zauzeti znatno važnijim stvarima – to su sve ozbiljni poslovni ljudi, a ne zaludni umetnici – nemaju kad da se udubljuju u takve tričarije. Ako im pisanje romana uopšte i dopire do svesti, verovatno zavide piscima. Dok se oni zlopate na surovoj vetrometini tržišta, autori uživaju u povlašćenom položaju. Ima li lagodnijeg života od bezbrižnog uživanja u stvaralaštvu? A i postoji li nešto lakše od pisanja romana? Pa to svako može.

Iz ovakvog uverenja nastaje stav prema piscima koji, uz male izuzetke, dele svi izdavači. Pre svega, gotovo nikome od njih ne pada ni na kraj pameti da pročita ono što objavljuje. Mnogi se i javno diče time. Zašto bi, uostalom, to radili? Zar proizvođači cigareta puše? Nisu li fabrikanti žestokih pića zakleti antialkoholičari? Zašto bi izdavači ugrožavali svoje (mentalno) zdravlje kad ne moraju? Neka to rade oni koji su dovoljno nesmotreni da još plaćaju da bi čitali.

Prezriv odnos izdavača prema piscima još je izrazitiji u pogledu honorara. Ono čemu autor danas i ovde sme da se nada da će dobiti za novi roman ne prelazi pet stotina evra. Ako bi mu se ovo učinilo ponižavajuće mala naknada za posao koji je potrajao najmanje šest meseci, izdavač ima spreman niz odgovora.

Pre svega, posavetovaće pisca da piše brže. Neka završi roman za, recimo, petnaest dana. Tada će biti sasvim pristojno plaćen. Ako ne može, onda za njega nema mesta u savremenoj izdavačkoj industriji. Drugo, isti iznos izdavač daje, u proseku, i uglednim stranim autorima. Zar ovdašnji pisac smatra da je bolji od njih? Treće, nizak honorar opravdan je poslovično niskim tiražima dela domaćih autora.

Pisac još neubeđen ovako razložnim argumentima mogao bi doći na pomisao da se uporedi sa, na primer, magacionerom u izdavačkoj kući. Mesečna plata ovog pregaoca iznosi upravo onoliko koliko i honorar za roman: pet stotina evra. Da li je moguće, zapanjeno bi upitao autor, da njegov polugodišnji stvaralački trud vredi koliko i jednomesečno fizikalisanje magacionera? Upravo tako, spremno bi uzvratio pragmatični izdavač. Magacioneri su šest puta korisniji izdavačkoj kući od pisaca.

Autoru bi posle ovoga preostalo još samo da pokuša da zaigra na kartu rodoljublja. Pod ovakvim okolnostima, zavapio bi on, sasvim je izvesno da predstoji propast domaće književnosti. Niko više neće moći da sebi dopusti luksuz pisanja umetničke proze.

Ova mračna perspektiva neće, međutim, nimalo ganuti izdavača. Zašto bi on brinuo o blagobitju nacionalne književnosti? Izdavač je samo trgovac. Kupi jeftino hartiju, na nju nanese nekakav slovni dezen, sasvim mu je svejedno kakav, pa onda to proda po znatno višoj ceni ljubiteljima čitanja za koje manje ili više skriveno drži da su čudaci. Ako ne bude romana domaćih pisaca, ništa za to. Na raspolaganju mu stoji nepregledno mnoštvo dela stranih autora. Neka se rodoljubivim obzirima bave oni koji su za njih nadležni.

A ima li u ovom smislu nadležnije institucije od Ministarstva za kulturu? To nadleštvo nipošto ne bi smelo da bude izdavački ravnodušno prema sudbini domaće književnosti. Neko bi u njemu morao da se zapita kako nastaje roman.

Nažalost, odnos ovog ministarstva prema srpskoj književnosti već dugo je sve drugo samo ne rodoljubiv i blagonaklon. Tu kao da nikoga ne dotiče porazna istina da je ovdašnji romansijer doveden u iznudicu da se osim pisanjem bavi još nekim zanimanjem koje će mu povećati prihode bar do iznosa nužnog za puki opstanak. Nemoguće je preživeti sa osamdesetak evra mesečno, koliko mu sleduje od izdavača.

Mogao bi, recimo, da bude vozač na prigradskim linijama u gradskom saobraćajnom preduzeću. Opušteno vozi autobus od šest do tri, vrati se kući, ruča, malo predahne, obavi niz svakodnevnih poslova, druži se s prijateljima ili gleda televiziju, pa onda pred spavanje napiše „Rat i mir”. Ništa lakše

U doslovnom smislu reči, Ministarstvo za kulturu već veoma dugo nije uložilo ni jedan jedini dinar u ono što bi se tehnički nazvalo primarna književna proizvodnja. Niko u njemu i ne pomišlja da malo olakša život bar onoj nekolicini naših savremenih pisaca koji imaju neke izglede na svetskoj književnoj pozornici. Prepušteni su sami sebi. Ako već to žarko žele, mogu da se bave pisanjem u vidu hobija, jer drugačije i nemaju prilike. Ali iz hobija nikada ne nastaje umetnost, već samo trivijalnost.

Okolnosti su tim žalosnije ima li se u vidu da bi ulaganje u književnost bilo daleko najmanje u poređenju s onim što se odvaja za ostale umetnosti. Svi pisci s međunarodnim rejtingom u savremenoj srpskoj književnosti mogli bi da se punu godinu dana posvete stvaranju, sasvim rasterećeni egzistencijalnih briga, samo od polovine novca predviđenog za jedan jedini od petnaestak filmova koliko Ministarstvo za kulturu u proseku podrži godišnje.

Kada otvorite problem finansiranja srpske umetničke proze, onda birokrate bez imalo sluha za umetnost progovore jezikom izdavača. Podsete vas na to da živimo u dobu tržišta. Ako nešto nema prođu na tržištu, znači i da ne vredi. Posredi je, razume se, krajnja besmislica. Tržište može da bude moćan regulator u mnogim ljudskim poslovima, ali nipošto i u umetnosti. Ne moramo da se vratimo u socijalizam da bi ovo bilo istinito.

U valjano uređenim kapitalističkim društvima postoje razrađeni mehanizmi koji ispravljaju nedostatke tržišta. Ponajpre kada je reč o umetnosti. Da nije tako, Mocarta bi odavno potukla do nogu neka austrijska Ceca, Šekspira bi nokautirala Džoan Rouling, a Bergmana zbrisao neki priučeni holivudski konfekcijski rediteljčić.

Srpski romansijeri ostavljeni su na cedilu. Ako, nekim čudom, nešto postignu u svetu sami od sebe, baš lepo. Ministarstvo za kulturu imaće čime da se podiči. Ako ništa ne ostvare, šta se može? Sve ima svoj vek, pa tako i nacionalna književnost. Jedino je birokratija večna.