Da li je ru­ski pred­sed­nik nad­i­grao še­fa Be­le ku­će

Spe­ci­jal­no za „Po­li­ti­ku”

Va­re­ze – Me­đu mno­gim obe­ća­nji­ma ko­je je Do­nald Tramp dao to­kom pred­iz­bor­ne kam­pa­nje u 2024. go­di­ni, ono naj­va­žni­je i naj­zna­čaj­ni­je na po­lju spolj­ne po­li­ti­ke bi­lo je da će vr­lo br­zo (čak u ro­ku od 24 sa­ta) uči­ni­ti sve da se su­kob iz­me­đu Ru­si­je i Ukra­ji­ne okon­ča. Tvr­dio je da, da je bio na vla­sti, rat ko­ji je po­čeo u fe­bru­a­ru 2022. ne bi ni za­po­čeo.

Cilj mu je bio da oruž­je za­u­vek utih­ne do­la­skom mi­ra.

U toj iz­ja­vi ame­rič­ki pred­sed­nik se osla­njao na svo­je do­bre lič­ne od­no­se s Vla­di­mi­rom Pu­ti­nom, ko­ji da­ti­ra­ju još iz vre­me­na nje­go­ve pr­ve ad­mi­ni­stra­ci­je. Ra­ču­nao je, sva­ka­ko, i na svo­je, če­sto is­ti­ca­ne, pre­go­va­rač­ke spo­sob­no­sti.

Ono što oči­gled­no ni­je uzeo u ob­zir (ili ni­je že­leo da uzme u ob­zir) je­ste da se su­o­ča­va sa pro­tiv­ni­kom ve­li­kog is­ku­stva i sa­svim dru­ge ško­le, ko­ji – ka­ko sa­da Tramp sa sve ve­ćim raz­o­ča­ra­njem uvi­đa – zna da pre­go­vo­re raz­vla­či une­do­gled i mo­žda čak bes­ko­nač­no, isto­vre­me­no na­sta­vlja­ju­ći ofan­zi­vu na te­re­nu i po­ja­ča­va­ju­ći bom­bar­do­va­nja gra­do­va u po­sled­njim sa­ti­ma. Oči­gled­no, Pu­tin ne­ma ni naj­ma­nju na­me­ru da se po­vu­če sa ijed­nog cen­ti­me­tra ukra­jin­ske te­ri­to­ri­je ko­ju je za­u­zeo.

Tramp, po­znat po iz­ra­žaj­nom go­vo­ru, re­a­go­vao je raz­o­ča­ra­no: „Ova­ko se ne gra­di mir! Ubi­ja­te pre­vi­še lju­di”, iz­le­te­lo mu je, a po­tom i gru­ba re­če­ni­ca: „Pri­ča go­mi­lu glu­po­sti!” – na šta mu je Pu­tin uz­vra­tio slat­ko­re­či­vo.

U ovom tre­nut­ku, ve­ro­vat­no na iz­ne­na­đe­nje Pen­ta­go­na – do­ne­ta je od­lu­ka da se ob­no­vi is­po­ru­ka oruž­ja, na­ro­či­to pro­tiv­va­zdu­ho­plov­nih si­ste­ma Ki­je­vu (ko­li­ko god je mo­gu­će, s ob­zi­rom na is­cr­plje­ne ame­rič­ke re­sur­se na­kon na­pa­da na iran­ska nu­kle­ar­na po­stro­je­nja).

Da li se ti­me vra­ća­mo na sta­vo­ve iz Baj­de­no­ve ere? Čak i do od­u­sta­ja­nja od pre­go­vo­ra? Mo­žda do uvo­đe­nja no­vih, oštrih sank­ci­ja?

Evrop­ske kan­ce­la­ri­je, već ozbilj­no za­bri­nu­te zbog na­do­la­ze­će te­me ca­ri­na, po­sta­vlja­ju bez­broj pi­ta­nja. Još vi­še spe­ku­la­ci­ja do­la­zi iz me­đu­na­rod­ne štam­pe.

Sa­svim je si­gur­no da Do­nald Tramp mo­ra (i na svoj na­čin to i či­ni) da vo­di ra­ču­na o bez­broj­nim dru­gim pro­ble­mi­ma i uvek – kao nje­gov glav­ni pri­o­ri­tet – o mi­šlje­nju bi­ra­ča ko­ji­ma se obra­ća. Ne­mo­gu­će je ne na­gla­si­ti još jed­nom po­tres ko­ji, na na­ci­o­nal­nom i glo­bal­nom ni­vou, iza­zi­va nje­go­vo spe­ci­fič­no tu­ma­če­nje pred­sed­nič­ke funk­ci­je. On je tu­ma­či kao ulo­gu oslo­bo­đe­nu svih oko­va i ogra­ni­če­nja – u me­ri ko­ju do sa­da ni­je po­ka­zao ni­je­dan nje­gov pret­hod­nik (mo­žda je­di­no Te­o­dor Ru­zvelt).

Do­nald Tramp de­fi­ni­tiv­no opo­vr­ga­va ne­ka­da­šnju iz­ja­vu Dže­ral­da For­da ko­ji je re­kao: „Je­di­na stvar ko­ju pred­sed­nik SAD mo­že sam da od­lu­či je­ste ka­da će ići u to­a­let”. Iz­gle­da da se ta iz­ja­va na nje­ga uop­šte ne od­no­si.

*Po­ča­sni pred­sed­nik Fon­da­ci­je Ita­li­ja–SAD