Kovid za Kineze kao da se nije ni desio

Specijalno za „Politiku”

Vuhan – Kada čujete Vuhan, to kod vas sigurno neće probuditi pozitivne emocije. Iz ovog grada u centralnoj Kini, prestonici provincije Hubej, u decembru 2019. krenula je pandemija kovida-19. Nulti pacijent navodno je na pijaci pojeo supu od slepog miša i tako je virus sa ove životinje prešao na ljude i „brzinom svetlosti” raširio se po celoj planeti.

Po svom mentalitetu Kinezi su uglavnom usmereni na sadašnji trenutak i budućnost. O prošlosti se govori i razmišlja malo, posebno ako ona u sebi ima negativnu konotaciju. Uzmimo primer Mao Cedunga. Lik vođe socijalističke revolucije nalazi se na svim apoenima nacionalne valute juana, o njemu se govori sa najvećim pijetetom kao ličnosti koja je ujedinila zemlju i uspostavila jednakost u društvu. Međutim, teško da ćete i reči čuti o poslednjoj etapi njegove vladavine – Kulturnoj revoluciji. Tako je i sa kovidom, kako u Vuhanu, tako i u drugim delovima NR Kine. Mentalitetska okrenutost sadašnjem trenutku i budućnosti verovatno utiče i da Kinezi ne mare mnogo za to da svetu predstave svoju istinu o najvećoj pandemiji u ovom veku i negiraju moguće predrasude o kovidu.

Prvo što sam želeo kada sam došao u Vuhan je da zavirim u meni tradicionalnog restorana provincije Hubej. U ponudi nije bilo supe od slepog miša, a restoransko osoblje i moji domaćini uveravali su me da se slepi miševi ni u Hubeju, ni u drugim kineskim provincijama ne jedu i da ono što mi u ostatku sveta znamo o pojavi kovida nema veze sa istinom. To naravno ne znači da u ponudi nema egzotičnih, nama u Evropi neobičnih jela. Iskoristio sam priliku da probam gulaš od kornjače. U provinciji Hubej postoje posebne farme kornjača, odakle se snabdevaju restorani. Ovaj gulaš je bio možda i najmekše meso koje sam probao. Kazali su mi da se kornjača prvo ubaci u ključalu vodu, prokuva i potom tridesetak minuta dinsta. Gulaš od kornjače koštao je desetak evra, dok se cene ostalih jela kreću u rasponu od tri do osam evra po porciji. Cene se malo razlikuju od restorana do restorana.

Iz Beograda za Vuhan možete doleteti vezanim letom preko Pekinga, Šangaja i Gvanžua. Do ovih destinacija leti naša avio-kompanija „Er Srbija”, kao i kineske „Čajna soutern” i „Hajnan erlajnz”. Kineski aerodromi plene svojom prostranošću i udobnošću, jedini nedostatak je, može se reći, veliko rastojanje koje treba da pređete između zone međunarodnog u domaći saobraćaj i obratno. Rastojanje među aerodromskim terminalima se meri bukvalno kilometrima, a u Pekingu ih spaja voz. Kineski aerodromi verovatno su jedinstveni i po tome što su cene hrane i pića u restoranima na aerodromu iste kao i u gradu. Ni aerodrom u Vuhanu po standardima ne razlikuje se od onih u Pekingu, Gvanžuu i Čenduu.

Cene taksija, koje su me ranije impresionirale u Hajnanu i Pekingu, zatekao sam i u Vuhanu. Od aerodroma do hotela udaljenog oko 60 kilometara taksimetar je otkucao oko 17 evra. Ipak, pre nego što sednete u taksi poželjno je da u telefonu napravite skrinšot adrese vašeg mesta boravka na kineskom jeziku. Taksisti i konobari su posebna priča u Kini. U ostatku sveta bakšiš za ove profesije se podrazumeva, a neretko strancima ispostavljaju „naduvane” račune za prevoz i uslugu u restoranu. Međutim u Kini se bakšiš, verovali ili ne, kategorički odbija. U dva navrata u Hajnanu konobari su trčali za mnom na ulici da mi vrate kusur od tri, četiri evra. Momak koji je kako-tako znao engleski rekao mi je: „Mi u Kini smo dovoljno plaćeni za naš rad i nikakva milostinja nam ne treba.” Od tada konobarima u Kini i nisam pokušavao da ostavim bakšiš, a u Vuhanu sam se uverio da je tako i sa taksistima. Dakle, što se Kine tiče možete se opustiti da će vas kao stranca konobari i taksisti opljačkati.

Noćenje u hotelu sa četiri zvezdice iznosilo je oko 80 evra sa doručkom. Po standardima koji važe na Balkanu, Rusiji i zapadnoj Evropi, hotel ispunjava sve uslove i za petu zvezdicu. Boravak u sličnom hotelu u Beogradu koštao bi bar dva do pet puta više. Ipak, ono što vas može donekle iznenaditi i u hotelu sa zaista visokim standardom je što osoblje uglavnom ne govori engleski jezik i glavna komunikacija se vodi preko onlajn prevodioca. Jezička barijera ipak ne sprečava ni osoblje hotela, ali ni obične građane Vuhana da demonstriraju zadivljujuću ljubaznost. U stanju su da napuste i svoje radno mesto da vama kao putniku namerniku izađu u susret i pokažu to što tražite. Tako je postupila šarmantna devojka u tržnom centru, kada sam u prodavnici luksuznih švajcarskih satova „Tag Heuer” pitao gde je toalet. Dva do tri minuta sprovodila me je kroz hodnik i na kraju na donjem spratu pokazala to što sam tražio. Svoje radno mesto je ostavila da mi pomogne, iako je potpuno očigledno bilo da nisam kupac.

U gigantskim tržnim centrima, aerodromima i sličnim objektima u NR Kini strancima je često problem da se snađu. Problem može da bude i plaćanje. Ovde se već godinama transakcije obavljaju preko kju-ar koda, uglavnom putem aplikacija „Vi-čet” i „Ali-pej”, na koje sa svojom karticom iz Crne Gore nisam mogao da se registrujem. Na ovaj način, skeniravši kju-ar kod, plaća se bukvalno sve, od kupovine u tržnom centru do taksija i voća na pijaci. Klasični bankomati su retki, ali zahtevaju i šestocifreni pin – što vas onemogućuje da podignete keš. Menjačnice takođe nisam primetio. Klasičnom karticom mimo hotela uglavnom ne možete platiti, pa je najbolja varijanta da pre dolaska u Kinu u menjačnici u svojoj zemlji, gde je to moguće, kupite za prvo vreme potrebnu količinu juana.

Vuhan se prostire na dve obale reke Jangcekjang. Širina rečnog korita u gradskom jezgru varira između 800 metara i 1,2 kilometra. Prvi most u gradu, železnički i drumski na dva nivoa, projektovali su sovjetski inženjeri krajem pedesetih godina prošlog veka. Od tada do danas izgrađeno je još 11 mostova na reci i to je stvorilo uslove da grad počne da se naglo širi. Od vremena pre mostova do danas njegova populacija je udesetostručena, sa 1,4 miliona na 14 miliona danas, odnosno udvostručena od devedesetih, kada je ovde živelo sedam miliona i kada kreće kineski razvojni bum. Sa vrha glavne kulturno-istorijske znamenitosti, Tornja žutog ždrala, videćete impresivan pejzaž savremenog Vuhana. Soliteri, koji često dostižu 50 spratova, sa bukvalno 360 stepeni okružuju ovo zdanje, izgrađeno na brdašcu u 3. veku. Kada se sprema kiša i oblaci spuste nisko, u nekoliko navrata vidljiv je nestvaran prizor, da vrhovi najvećih solitera zadiru u oblake. Najveća zgrada Vuhana je CTIC toranj sa 66 spratova i 438 metara visine. Poseban doživljaj je i noćno krstarenje gradom i prizor desetina osvetljenih nebodera. 

Toranj žutog ždrala izgrađen je kao kutak za pesnike i umetnike, da traže svoju inspiraciju. Tu funkciju je obavljao blizu 1.800 godina, više puta je rušen, a definitivno je obnovljen i proglašen kulturno-istorijskim spomenikom 1985. Na ulazu piše da toranj spada u listu 40 turističkih atrakcija Kine i da ga je posetilo više od 70 miliona turista. Pored ovog tornja, turistima se savetuje da obavezno posete i Muzej provincije Hubej, gde ćete se upoznati sa istorijom ovog podneblja koja seže 3.500 godina unazad. Sablje od bronze kovane u drugom milenijumu pre Hrista najvredniji su eksponati muzeja. Ipak, na mene je najsnažniji utisak tokom posete ostavio tradicionalni instrument, konstruisan pre više od 2.000 godina. Ukoliko se oko podneva zadesite u muzeju, možete poslušati i polučasovni koncert na autentičnoj replici instrumenta. Zvuk koji proizvodi je do te mere umirujući i opuštajući da sam posle desetak minuta zaspao blaženim snom i dve trećine koncerta prespavao.

Progresivan razvoj grada i rast populacije poslednjih decenija pratio je ekonomski i privredni bum. Vuhan je sedište „Dongfenga”, jednog od najvećih proizvođača automobila u Kini, koji je bio prisutan i na ovogodišnjem Sajmu automobila u Beogradu. Najavljeno je da od jeseni kreće sa radom i njegovo zvanično predstavništvo u Srbiji. Pored automobilske, ovde egzistiraju i elektronska i namenska industrija, kao i metalurgija. Bez obzira što Kinezi svoju proizvodnju oružja drže u najstrožoj tajnosti, definitivno se zna da se u Vuhanu proizvodi municija, oklopna borbena vozila, pa čak i ratni brodovi i nuklearne podmornice, iako je grad preko 1.000 kilometara udaljen od mora. U celoj Kini je na ceni visoko obrazovanje iz vuhanskih univerziteta, kao i naučnoistraživački centri. Pošto se pojedini centri bave istraživanjima u medicinske svrhe, teoretičari zavere od početka kovida tvrde da virus nije kako tvrde prirodnog porekla i da je „pobegao” iz neke tamošnje laboratorije.

Poslednje što me impresioniralo tokom mog boravka u Vuhanu je voz. Proleteo je kao strela pored taksija koji nas je brzinom od 120 kilometara na sat vozio ka aerodromu. Ako vam se ikada ukaže prilika da posetite Vuhan, bićete prijatno iznenađeni. Umesto predrasuda kreiranih kovidom i legendom o supi od slepog miša, srešćete moderan, uređen i veoma čist grad u kojem žive ljubazni i prijatni ljudi.