Kultura sećanja je moralni kompas

U Jasenovcu, za razliku od Aušvica ili Mauthauzena, nema redova turista, niti uredno restauriranih baraka. Spomen-područje nekadašnjeg logora smrti u kom su masovno ubijani Srbi, Jevreji i Romi u takozvanoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj uglavnom je prepušteno tišini. Ove nedelje tu tišinu nakratko je prekinula poseta grupe od 44 profesora istorije iz Španije. Ta inicijativa proizašla je iz duboke obrazovne i moralne posvećenosti koju više od decenije neguje program „Razumevanje Holokausta: istorija, sećanje i slike” Evropskog instituta za studije Holokausta i totalitarizma (IEKHT), kaže za „Politiku” Karlos Vaskez, predsednik upravnog odbora tog instituta.

„Tokom godina vodili smo stotine nastavnika i učenika na ključna mesta sećanja na Holokaust širom centralne Evrope. Sada, povodom 80. godišnjice završetka Drugog svetskog rata, osetili smo da je vreme da proširimo svoj fokus ka Balkanu – regionu obeleženom dubokim ožiljcima totalitarnog nasilja – i da odamo počast žrtvama na koje prečesto zaboravljamo, posebno one iz Jasenovca”, ističe Vaskez za naš list.

Čini li vam se da je Aušvic potisnuo sve ostale logore i da danas malo ljudi u Evropi, van našeg regiona, uopšte zna za Jasenovac?

Aušvic je s pravom postao univerzalni simbol Holokausta i zbog toga je bacio u senku druga mesta nezamislivog stradanja, poput Jasenovca. U velikom delu zapadne Evrope postoji vrlo malo svesti o tome šta se tamo dogodilo – i to odražava širi problem: fragmentisanu prirodu evropskog kolektivnog pamćenja. Priča o Jasenovcu i o jevrejskoj, srpskoj, romskoj i antifašističkoj zajednici progonjenoj pod ustaškim režimom mora biti u potpunosti integrisana u naše zajedničko evropsko istorijsko pamćenje. Samo tada možemo izgraditi iskrenije i inkluzivnije sećanje na prošlost.

U godini kada se obeležava 80 godina od kraja Drugog svetskog rata, smatrate li da je na delu istorijski revizionizam totalitarnih ideologija?

Bez ikakve sumnje. Širom sveta svedočimo tom zabrinjavajućem trendu: trivijalizaciji zla, poricanju i iskrivljavanju istorije, kao i pokušajima da se režimi koji su činili ogromne zločine „izbrišu” ili da se njihova zlodela relativizuju. Često su ti narativi predstavljeni kao „neutralna” ili „uravnotežena” tumačenja. Ali nemojmo se zavaravati – oni podrivaju moralne temelje na kojima je demokratska Evropa izgrađena nakon rata. Sećanje nije kulturni ukras. Ono je moralni kompas.

Da li je samo kultura sećanja dovoljna brana da nam se opet tako nešto ne ponovi?

Kultura sećanja je ključna, ali ona sama po sebi nije dovoljna. Sećanje bez obrazovanja, razmišljanja ili delovanja pretvara se u prazni ritual. Ono mora da bude praćeno snažnim obrazovnim politikama, istorijskom pravdom i aktivnim građanskim angažovanjem u odbrani demokratskih vrednosti. Ono što ne učimo lako zaboravimo – a ono što zaboravimo, rizikujemo da ponovimo. Sećanje ne sme biti pasivno. Ono mora biti poziv na odgovornost.

Vaš premijer Pedro Sančez je nedavno izjavio da je Izrael počinio genocid u Gazi. Da li ste saglasni sa tom izjavom?

To je veoma komplikovano diplomatsko pitanje, a ja nisam zvaničnik španske vlade. Ali, generalno, Madrid uvek zauzima dobru, sveobuhvatnu poziciju što se tiče dešavanja u svetu. Uvek kada formira stav uzima u obzir ljudska prava i međunarodno pravo.

U kolikoj meri je Španski građanski rat bio predvorje za totalitarizam i Drugi svetski rat?

Španski građanski rat je, na mnogo načina, bio prvo veliko bojno polje između fašizma i demokratije. Režim Franciska Franka se uzdigao uz otvorenu podršku Adolfa Hitlera i Benita Musolinija, dok su zapadne demokratije ćutale. Španija je postala tragična generalna proba za ono što je potom zahvatilo čitav Stari kontinent. Mnogi intelektualci su to predvideli: Španija je bila poligon za isprobavanje totalitarnog otrova. I tragično, hiljade španskih republikanskih izgnanika kasnije su zatočene u nacističkim logorima, ponovo plaćajući ceh zbog ravnodušnosti Evrope.

Kod vas je fašizam umro prirodno, Frankovom smrću. Da li je to bila prednost za izgradnju demokratije za razliku od zemalja koje su morale da ga pobede oružjem?

Španska tranzicija ka demokratiji ostvarena je pregovorima, a ne radikalnim prekidom. Da li nam je to donelo određenu stabilnost? Da. Međutim, to je takođe ostavilo mnoge stvari nedorečenim i nerešenim. Za razliku od zemalja koje su se jasno odvojile od svog autoritarnog nasleđa, mi smo gradili demokratiju na ruševinama frankizma a da ga nikada nismo u potpunosti osudili. Decenijama kasnije još uvek se suočavamo s tim nasleđem, posebno kada je reč o istorijskom pamćenju. Pravo pomirenje zahteva istinu – a istina se ne može odlagati zauvek.

Franko je otvorio vrata stranim investicijama tokom perioda takozvanog španskog ekonomskog čuda. Kako objašnjavate taj paradoks – otvorena ekonomija u zatvorenom režimu?

On je razmišljao o dve ključne stvari u zemlji. Prvo: svi moraju da rade. Drugo: hrana i voda za sve. Na primer, sistem vodosnabdevanja za gradove – to je infrastruktura koju je Franko gradio. Takođe, naš današnji sistem nacionalne bezbednosti i zdravstva je rezultat, zapravo, jednog sistema koji je potekao iz tog perioda. I nakon toga je počeo ekonomski rast. Ipak, ništa nije samo crno ili samo belo. To „čudo” iz šezdesetih godina prošlog veka zapravo je predstavljalo normalan ekonomski razvoj. Narod je u vremenu Tradicionalističke falange živeo bez prava. Franko je bio diktator do svog samog kraja 1975. godine. Ljudi u to vreme nisu mogli slobodno da govore, nisu čak ni glasali. A demokratija bez izbora nije moguća.

Zašto Španija, posle Frankovog režima, nije imala svoj Nirnberški proces kao Nemačka?

Španija ima veliki problem. Tek sada, posle 80 godina, počinje da se govori o kulturi sećanja. Kao što znate, nakon građanskog rata imali smo 40 godina Frankove diktature, dok nije započela demokratija. Ali tek sada, u ovom trenutku, počinjemo da preispitujemo sve detalje.

Vlada vaše zemlje je pre nekoliko godina raspravljala o zakonu koji bi mogao da izmesti grobove ratnih zločinaca iz Madrida, između ostalih i Ante Pavelića i Vjekoslava Luburića. Kakvu poruku šalje takva inicijativa?

Taj predlog je poslao snažnu poruku: u demokratiji ne može biti časnih mesta za one koji su počinili zločine protiv čovečnosti. Godinama je Dolina palih, gde je Franko bio sahranjen, služila kao svetilište frankizmu – pa čak i stranim fašistima, poput sledbenika Pavelića i Luburića. Povratak tog prostora kao spomen-obeležja žrtvama je neophodan čin demokratskog dostojanstva. Ekshumacija ratnih zločinaca uskladila bi špansku politiku sećanja sa principima koje tvrdimo da poštujemo u Evropi.

Pošto ste minulu nedelju proveli na prostoru bivše Jugoslavije, da li ste ispratili koncert hrvatskog muzičara Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu, koji je okupio skoro pola miliona ljudi i sa kog su se čule ustaške parole?

Bili smo u Zagrebu dan pre tog koncerta i morali smo da napustimo grad u sedam ujutru jer su mnogi putevi već tad bili zatvoreni. To nije bio samo muzički događaj – to je bilo masovno okupljanje na kojem su se otvoreno koristili ustaški slogani i simboli. Duboko je uznemirujuće što je takav događaj tolerisan u zemlji članici Evropske unije. Brisel mora ozbiljno da se zapita: gde su granice onoga što dopuštamo u našem zajedničkom javnom prostoru? Mora postojati zajednička evropska politika sećanja – ona koja odlučno odbacuje glorifikaciju fašističkih režima.

Danas u Španiji imamo partiju Voks, koju njihovi politički protivnici neretko nazivaju „neofašističkom”. Ali da li je ona zaista takva?

Bez obzira na etikete, zabrinjavajuće je što neke poruke koje dolaze iz stranke Voks otvoreno odjekuju autoritarnim, isključujućim i revizionističkim idejama. Oni umanjuju zločine Frankovog režima, ugrožavaju osnovna prava i šire strah od svakog ko je „drugačiji”. To ih možda ne čini neofašistima u užem smislu, ali svakako oni normalizuju opasan način razmišljanja. Na svima nama je da prepoznamo te obrasce i osiguramo da ne puste koren u demokratskom diskursu.

Čini se da se danas u političkom diskursu termini nacizam i fašizam olako koriste. Kako uopšte uspostaviti granicu između konzervativizma i neofašizma?

Istina je da se reči poput fašizam i nacizam ponekad koriste previše lako, što može razvodniti njihovo značenje. Ali postoje crvene linije koje ne smemo ignorisati: korišćenje totalitarnih simbola, prezir prema ljudskim pravima, negiranje različitosti, napadi na slobodne medije... Kada se to pojavi, moramo govoriti jasno i odlučno. Preciznost je važna – kako istorijski, tako i moralno. Nije sve fašizam, ali nije ni sve bezopasno.

Da li je to što birači sve više glasaju za krajnju desnicu širom Evrope ipak opomena za mejnstrim partije da ne rade nešto kako treba?

Apsolutno. Uspon krajnje desnice se ne dešava u vakuumu – to je znak upozorenja. On odražava neuspeh glavnih političkih partija da odgovore na stvarne probleme građana: nejednakost, nesigurnost, društvenu fragmentaciju, strah od marginalizacije. Kada ljudi osećaju da se njihov glas ne čuje dovoljno, okreću se onima koji im nude jasnoću – čak i ako je ta jasnoća zasnovana na strahu ili isključivanju. Odgovor nije oponašanje tih glasova. Odgovor je ponovno angažovanje javnosti sa stanovišta demokratskog uverenja i moralne hrabrosti.

Srbija i Španija dele volju za pamćenjem i učenjem iz prošlosti

Na Evropskom institutu za studije Holokausta i totalitarizma (IEKHT) sledeće godine će biti obeleženo 110 godina diplomatskih odnosa između Španije i Srbije. Šta je to što najviše veže naše dve zemlje i narode?

Španiju i Srbiju povezuju duboke kulturne, istorijske i emotivne veze. Obe nacije su prošle kroz rat, diktaturu, izgnanstvo i težak put ka demokratiji. Ali takođe delimo snažnu volju da pamtimo, da zacelimo rane i da učimo iz prošlosti. Kroz IEKHT želimo da ojačamo tu vezu promovišući obrazovnu razmenu, međusobno razumevanje i, pre svega, poštovanje prema sećanju na žrtve. Sećanje, kada se deli, postaje most među narodima. Ono nas podseća da je demokratija uvek izbor – a da zaborav nikada nije neutralan.