Život i umetnički rad Rahele Ferari

Kamioni su prolazili, beskrajna kolona rata valjala se dalje prema zapadu i severu. Naši, pa crvenoarmejci. U težnji da stignem nekamo, sela sam u jedan ruski kamion i krenula... Stigla sam u Novi Sad. Bila je to druga vizija slobode, još pitomija i stvarnija od prve. Bio je to moj Novi Sad, koji je u zanosu istih osećanja kao i ja stigao da me pogleda u lice prisnim rečima „stigla je naša Ferarica”...

Ovo su reči glumice Rahele Ferari zapisane u nedavno objavljenoj monografiji „Rahela” autora Radovana Sremca, svojevrsnom istorijskom osvrtu na slavnu umetnicu. Delo koje donosi dragocenu memoarsku građu iz privatne arhive Rahele Ferari – Rose Frojnd (Zemun, 27. avgust 1911 – Beograd, 12. februar 1994) izdao je Zavičajni klub opštine Šid. Među odabranim materijalom, koji je prvi put predočen javnosti, nalaze se fotografije, lična prepiska i hemeroteka: zbirka sačuvanih novinskih članaka, isečaka iz štampe i drugih publikovanih tekstova iz novina i časopisa, pružajući intiman uvid u život i umetnički rad ove osobene umetnice. Zahvaljujući svom talentu, nezaboravnim ulogama i šarmu Rahela Ferari postala je jedno od najvoljenijih lica jugoslovenskog glumišta.

Rosa Rahel Frojnd rođena je u jevrejskoj porodici. Sticajem životnih okolnosti postaće Marija Stojković, ali će zauvek nositi umetničko ime: Rahela Ferari.

Recenzent Olga Andraši, kustos istoričar, konstatuje da  monografija – nastala kroz svedočanstva njene porodice i građe koju je glumica sama odabrala, sačuvala, kao i istorijskih izvora koje je autor koristio i/ili publikovao – donosi drugačije predstavljen životopis ove cenjene dramske umetnice.

– Polazeći od prvog zabeleženog Jevrejina 1778. godine u Bačkoj Palanci, odakle potiče porodica Frojnd, Radovan Sremac u odeljku „Koreni” daje opšte podatke o jevrejskoj zajednici Bačke Palanke tokom 18. i 19. veka. Sledi naredni korak, genealogija predaka Rahele Ferari, sve do njenih sestara i braće i njihovih potomaka. Tako, prvi put, biografija Rahele Ferari dobija jedan mizanscen u kojem su osobe koje su činile njeno detinjstvo i mladost. Saznajemo njihova imena i sudbine. Središnji deo dela „Rahela” pruža sekvence iz njenog života: odrastanje, školovanje, prve pozorišne korake, užasne godine Holokausta kada su deportovani u koncentracione logore i na prinudni rad mnogi članovi familije, odakle se nisu vratili – beleži Olga Andraši, uz komentar:

– Izgubila je majku, sestre, brata, snaje i njihovu decu. Kako autor navodi, najstarija žrtva je imala 68, najmlađa dve godine. Posebno su vredni i zanimljivi dokumenti koji prate priču. Skrećući fokus sa novinskih članaka (tek nekoliko što ih je sama umetnica izdvojila), intervjua za štampu, radio i televiziju, Radovan Sremac je, koristeći ličnu prepisku Rahele Ferari, sa prisnijeg aspekta osvetlio njen život.

Rahela Ferari bila je istinski posvećenik teatru. Rado je odlazila u pozorište, najpre samo kao gledalac, uz pomoć rođaka koji je bio pozorišni rekviziter. Godine 1930. počela je da statira u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a već 1931. postaje njegov član. Tu se zadržala nepunu deceniju, a 1940. se seli u Beograd. Tu je angažovana zajedno sa suprugom Aleksandrom Stojkovićem. Tokom Drugog svetskog rata, zbog svog jevrejskog porekla, krila se od Gestapoa, stalno menjajući mesto boravka po malim mestima oko Beograda.

Jedne noći se spasila od Nemaca tako što je u njenu kuću došla drugarica i saopštila da je dobila poziv iz pozorišta u Pančevu, zbog čega su obe radosno istrčale iz kuće ostavljajući Nemce u čudu. Iako se izvukla iz te situacije, parališući strah ju je obuzeo dok je bežala, tako da je preko noći osedela.

Posle rata je prvo radila u Novom Sadu, do pokretanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Pozorišnu karijeru je ipak završila u Ateljeu 212.

U njene čuvene role na velikim i malim ekranima, pored ostalih, ubrajaju se one u ostvarenjima: „Skupljači perja”, „Grlom u jagode”, „Nacionalna klasa”, „Davitelj protiv davitelja”, „Tango Argentino”, „Čaj u pet”… Ostvarila je niz maestralnih pozorišnih rola u „Pigmalionu”, „Taocima”, „Učenim ženama”, „Arseniku u starim čipkama”, „Jegoru Buličovu”, „Ožalošćenoj porodici”. Od replika po kojima je upamćena izdvaja se njen monolog iz filma „Tesna koža”: „Celog života sam štedela, ceo vek štedela. Štedela paru na paru, jela koske i kačamak, pušila najgoru krdžu i šta sam uštedela? Ništa!”