(Nepodnošljiva) lakoća komičke igre

Ana Tasić

Nastala prema komičnoj drami Stevana Koprivice, prvi put izvedenoj na sceni Zvezdara teatra 2001. godine, predstava „Anđela” je dopadljiva, lepršava i sentimentalna pripovest o ljudskosti, prijateljstvu, muško-ženskim odnosima i muškom rivalstvu zbog žena, bez naročitih umetničkih ambicija, zamišljena je i ostvarena tako da zabavi i nasmeje publiku (režija i rešenje scenskog prostora Milan Karadžić, kostim Dragica Laušević). Radnja se odvija u bolničkoj sobi, realistički utvrđenoj, kao u tematski i žanrovski srodnoj predstavi „Nije čovek ko ne umre” (Zvezdara teatar). Tu se ukrštaju putevi dva pacijenta, različita po karakteru i socijalnom statusu, uglađeni univerzitetski profesor i robusni vlasnik pečenjare iz Borče, o kojima brine atraktivna i koketna medicinska sestra.

Komične situacije najviše izviru iz sukoba dva različita sveta, profesorovog (Goran Šušljik), suzdržanog i prefinjenog, i neprestano iznenađivanog postupcima svog cimera, grubog, prostog i plitkog (Milutin Mima Karadžić). Njihovo postepeno zbližavanje otkriva prošlost i sadašnjost, između ostalog, profesorovu nežnu, romantičnu ljubav prema studentkinji, osećanje koje njegov novi prijatelj, ubeđen da se odnos prema ženama iscrpljuje u ostvarivanju požude, ne može da razume. Saznaće se i to da je njegova navodna neodoljivost kod žena, bivše i sadašnje, čista iluzija, jer mu nijedna ne dolazi u posetu tokom boravka u bolnici. Staša Nikolić igra zgodnu medicinsku sestru Anđelu, koja čini sve da se pacijenti osećaju dobro, uživajući u izjavama njihove naklonosti, bilo suptilne (profesor), bilo vulgarne (mesar). Radnja otvara i pitanja odnosa prema religiji, vere u život posle ovog života, unoseći na scenu i elemente fantastike. Rasplet će demantovati uverenja profesora, otkrivajući da je njegov sirovi i neobrazovani cimer u pravu, što se može tumačiti kao vid njihovog približavanja, odnosno relativizacije njihovih razlika i znanja, kao ideja da su svi ljudi u osnovi isti, ili vrlo slični, uprkos društvenom ili obrazovnom statusu.

Bulevarski ton, komička dopadljivost, nepretencioznost i jasno odsustvo nekog upadljivijeg oblika društvenog kriticizma karakteriše i predstavu „Bella Figura”, nastalu prema tekstu Jasmine Reze. Nova predstava Ateljea 212 razlikuje se ipak od produkcije Zvezdara teatra, u pogledu vrste humora, ovde zatamnjenijeg i ciničnijeg, ali i karakterizacije likova. Oni ovde nisu sentimentalni, cinični su i višeznačniji, oblikovani u ekspresivnijim tonovima, histeričniji su, obezglavljeni, i u tom smislu prepoznatljiviji današnjoj publici. Radnja se dešava tokom rođendanske proslave Ivone, koju Boris slučajno udara autom na parkingu restorana, gde je izveo višegodišnju ljubavnicu Andreu na večeru. Igrom slučaja, oni se pridružuju Ivoninom slavlju, uz njenog sina Erika i partnerku Fransoaz.

Rediteljka Đurđa Tešić radnji pristupa naglašeno komički, za razliku od praizvedbe ovog teksta u režiji Tomasa Ostermajera, pre deset godina u Berlinu, koja je bila zatamnjenija, više apsurdno dramska, nego komična. Igra je ovde preovlađujuće blago karikaturalna, uz povremene ispade jake karikaturalnosti u posebno napetim scenama, na primer kada Boris raspušta do tada uvezanu kosu i ludački skače po sceni, izražavajući unutrašnji slom, rezultat njegovog poslovnog kraha i bankrota. Na sceni je postavljen automobil, gde radnja i počinje, i jedna istrošena, ofucana metalna ograda, koja će se po potrebi delom otvarati, kliznim vratima, da bi se videla radnja u toaletu, ili u restoranu, za stolom (scenografija Vesna Popović, kostim Zora Mojsilović).

Milica Trifunović igra od početka prilično neurotičnu Andreu, koja sa razvojem događaja postaje sve histeričnija, pa guta ksanakse uz flašu alkohola kako bi umirila nerve. Jovana Gavrilović je na početku uzdržana Fransoaz, inače prijateljica Borisove žene, koja će sa zahuktavanjem radnje takođe doživeti emotivni slom, ukazujući na dubinsko (prigušivano) unutrašnje nezadovoljstvo. Vahid Džanković gradi lik strpljivog Erika, koji nastoji da istovremeno udovolji majci i ženi, a zapravo izaziva neprestane sukobe između njih. Gorica Popović je naročito komički efektna u ulozi Erikove majke Ivone, zbog odmerenog, suzdržanog i blago apsurdnog humora koji donosi na scenu. Ona često prekida žustre rasprave ostalih likova, banalnim komentarima o hrani ili lekovima, kojima se takođe kljuka kako bi podnela težinu starosti. Njene opaske su povremeno politički vrlo nekorektne, prema Romima na primer, dok u moru njenog uglavnom beznačajnog brbljanja povremeno zasijaju biseri spoznaje o tragičnosti života, odnosno apsurda smrti. Tako se u naznakama dodaje (potrebna) težina ovoj laganoj i pitkoj predstavi koja svakako može uspešno poslužiti kao razbibriga, za one koji je traže.