Gazda Jezdu uništili dugovi i maćeha (2)

Bela je napustio restoran i otišao u drugi grad da radi kod Nemca a Hano se vratio. Ušao je u restoran kao u svoju kuću. Gazda Jezda me zvao telefonom i rekao da je Hano od danas šef sale.

Čika Steva je nategao svoj „traminer“ i kiselo rekao: „Sigurno će se Jezda ponovo da se ženi a Hano mu treba da odvede snašu ako postane previše bezobrazna“.

Restoran više nije radio dobro kao u Belino vreme. Gosti su sve češće protestovali dolazeći do bara pitajući me šta je sa njihovim pićem koje su naručili ili gde je kupus salata uz mešano meso?

Kelneri su jednostavno zaboravili da prenesu narudžbu do mene i do kuhinje. Hano, nije poznavao posao dok je Steva sve češće natezao flašu „traminera“.

Sledećeg vikenda gazda Jezda dolazi u svečanom crnom odelu da radi zajedno sa nama.

Upitao sam ga: „Gazda, da li se ženite danas“?

„Ma ne, dolazi mi otac iz Škotske. Prvi put ću da ga vidim. Bio je oficir Kraljeve vojske a iz nemačkog zarobljeništva otišao je u Britaniju. Ja ga nisam ni zapamtio.“

Elegantno obučen stari gospodin i njegova mlada žena, vitka plaviša koja je čak dosta mlađa i od gazda Jezde, došli su tačno u šest popodne na večeru.

Saznali smo da Jezdin otac ima više luksuznih butika u Škotskoj. Tamo je radio kao poznati dizajner i krojač garderobe.

Jezdi je na poklon doneo dva kompletna odela od engleskog štofa. Nama, ostalima je doneo skupo škotsko kockasto platno. Mogli smo da ga obmotamo oko struka i da ga nosimo kao one čuvene škotske suknje. Moj poklon sam ugurao u ladicu iza bara, tamo gde držimo rezervne čokanje za šljivovicu.

Jezdin otac i maćeha sedam večeri su dolazili u restoran na večeru. Prvo popiju aperitiv za barom i okrenuti ka sali gledaju sve tako ponosno kao da je njihov restoran. Još se sećam da je on pio manastirsku prepečenicu a njegova ledi crni porto.

Celo vreme dok su oni bili tu gazda Jezda je konobarisao hvaleći se svakom gostu kakvog oca ima. No, to njegovo konobarisanje nije uopšte ličilo na njega. Zaboravljao je olovke i blokčiće sa indigom na svim stolovima. Onda se vraćao od bara nazad da ih traži ne bi li otkucao narudžbu na kasi. Ubrzo sam shvatio razlog njegove potpune zbunjenosti.

Sledećeg dana je Steva došao potpuno trezan na posao. U najvećoj gužvi me pitao gde su ovi silni čokanjčići. Otvorio sam fioku i izvadio dvadesetak. Jezda ih je kupovao po hiljadu svakog meseca jer ih gosti kradu i nose kući.

Iz fioke sam takođe izvadio škotsku suknju i otrčao uz stepenice u onu sobu u potkrovlju da je deponujem. Kad u sobi gazda Jezda i njegova maćeha rvu se goli na podu. Raščupani kao da su bili kod italijanskog frizera. U zanosu me nisu ni primetili. Zatvorio sam vrata i vratio se u salu.

Od tog dana više nisam video Jezdinog oca. Maćeha je ostala kod nas i postala svima šefica pa i gazda Jezdi. Kako je samo on cvrkutao sa njom koristeći desetak engleskih reči koje je jedino znao.

Sve smo više propadali jer nismo imali organizacioni Belin mozak. Ličili smo na raštiman orkestar bez dirigenta. Jezda je jezdio iz jednog u drugi svoj restoran i tamo glumatao kuvara, kelnera, čistača, barmena, gde je šta trebalo. Zvao me i po dvadesetak puta telefonom sa pitanjem: Koja suma piše na kasi? Pritiskali ga dugovi ali je svojoj „maćehi“ uprkos svemu kupio je novi „mercedes“, dvosed sa pokretnim krovom. Gazda Jezda je kasnio i sa isplatom naših plata. Zato sam okrenuo Belin telefon i on mi je poručio da odmah dođem kod njega u Bremen. Ima posao i stan za mene. Nisam se dvoumio ni časa.

Prošlo je desetak godina kao kad lupite dlanom o dlan. Iz Holandije sam otišao u Berlin da vidim neke stare prijatelje i da istovremeno posetim veliki ugostiteljski sajam u ovom gradu. Posle dugog obilaska i pešačenja po sajmu seo sam u prvi kafić da se osvežim jednim nemačkim pivom.

Odmah do mene za barom je sedeo stariji gospodin u izlizanoj jakni, starim raštemovanim cipelama ali sam na njegovom čelu video onaj gazda Jezdin čuperak. Potpuno sed, kao da je godinama radio kao sudija a ne kao ugostitelj. Okrenuo se ka meni (tada sam video i ono drugo njegovo oko sa velikom plavom modricom). Rekao mi je na nemačkom dobar dan.

Otpozdravio sam mu i upitao: „Gazda Jezdo, je l ste to vi? Prepoznao me i zagrlivši me reče: „Gde si bre student, tražio sam te po celoj Nemačkoj? Videlo se da je moje ime zaboravio. Rekao sam mu da živim i radim u Holandiji. Upitao sam ga zašto mu je oko plavo.

„Znaš da je moj sin odrastao kod majke u Jugi. Evo ga sada studira u Hamburgu. Redovno mu šaljem pare za studije, radim na bauštelu, no on pare troši na svog cimera. Kaže da ima relaciju sa njim i da žive kao jedna duša. Rekao sam mu da mu više neću slati novac i dobio sam ovo plavo oko.“

Promenio sam temu pitanjem, šta je sa restoranima.

„Mesar, piljar i pivara su me zajedno tužili za dugove. Sud mi je dao jedan sat vremena, da iznesem šta hoću i da se selim.“

- A Hano, Steva?

Gazda Jezda je bio krajnje iskren: „Za Stevu ne znam ništa dok je Hanoa odvela maćeha. Otišli su mercedesom u Španiju.

Posle toga obojica smo dugo ćutali pre nego što smo se rastali.

 (Sličnosti sa događajima i ličnostima su slučajni).

 Tornado, Holandija