Karakteri su nam sudbina

U mojoj novoj knjizi: „Da nije bilo rata...” govore četiri lika (glasa) u tri vremena. Sva četvorica sa sedom kosom na glavama i ugraviranim godovima godina na izbrazdanim licima. Kombinacija iskustva i tereta života. Govorimo, polemišemo, pa i svađamo se, kao uostalom što to radi većina u Srbiji, i to ne samo danas već oduvek. Tema ove kolumne je u pitanju: zašto je to tako? Pre toga samo da napomenem o zadatim vremenima i temama knjige. Vreme od 1974. do 1988. doba pune autonomije Vojvodine („govornik” – Vasa). Potom vreme od 1987. do 1990. period u kome nas je strefila „Osma sednica” i na njoj drama oko Kosova i Metohije („govornik” Rudi) i treći period 2024–2025, studentske demonstracije („govornik” Siniša). Tu je i četvrti akter, Nedeljko-Neđo koji je „palio vatru”, suprotstavljao se mišljenjima navedenih „govornika”, polemisao, ali je u njegovim iskricama bilo i rasprskavajućih odsjaja misaonih istina. Sada prelazim na temu ove beleške tragajući za odgovorom zašto se većina naše populacije svađa.

U knjizi ima i 14 kolumni. Iz jedne od njih prepisujem. Karakteri su nam sudbina, ali i najjasnija odrednica u ponašanju. U naše karakterne crte možda je najdublje zaronio dr Slobodan Jovanović kada je govorio o istoriji između 1903. I 1941. On upozorava na dinarsku plahovitu prirodu naroda srpskog. „Kod dinarskog tipa ima junaštva, ali i samoprecenjivanja... što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim... U dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije... Naš individualizam često blokira parlamentarizam, sve se pretvaralo u ličnu prepirku, umesto kompromisa više se volela kavga iz koje su obe strane izlazile nagrđene i oštećene... Imali smo diplomiranog primitivca koji da bi uspeo, isključivo se bavi politikom, jer se samo kroz politiku može obogatiti i pogospoditi.” Dodao bih ovome da kod nas Srba večno tinja nevidljivi rat između Njegoševog čojstva i junaštva i Dositejevog prosvetiteljstva.

A onda mi do ruke dođe pesmarica „Lazarica” mog prvog komšije profesora univerziteta dr Petra Milosavljevića, iz koje takođe prepisujem delove Lazareve zdravice noć uoči Kosovskog boja. „Lazar napija (čitaj nazdravlja) redom: po stareštvu starom Jug Bogdanu; po milosti – svojih devet šura; po lepoti Kosančić Ivanu; po visini Toplici Milanu; po junaštvu Miloš Obiliću. Ne napija je, (ne nazdravlja), primećuje Vinaver, nikom po mudrosti. Lazar nije imao u svojoj okolini nekog koji bi se po mudrosti isticao... Drugim rečima, to znači da za našeg narodnog pevača mudrost nije bila na visokoj ceni.”

Ako našoj dinarsko-plahovitoj prirodi dodam i odsustvo mudrosti, onda nije čudo i ovo što nam se danas dešava. Ako neke institucije ne poštuje zakone svoje države, onda ne bi trebalo da nas čudi što i građani ne poštuju nju (državu). Sanjam dan kada će moja Srbija obeležavati svoj praznik, dan u godini, kada bi svi mi, njeni građani, obukli svečana odela, vratili osmehe na lica, pazili jedni na druge, pa često i druge čuvali od sebe, ekologiju u njenom čistijem obliku predavali naslednicima i generacijama koje dolaze posle nas. Za ovako nešto fali nam mudrosti. Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce, reče veliki i mudri Dositej. Dokle god mali deo naše populacije čita i kupuje knjige, dotle će se većina prepirati, svađati, strasti podizati. U neznanju zlo se povampiruje, a u knjigama smiruje. Kako ovu klackalicu preokrenuti, pa da većina čita, tada će nam biti bolje, kada mi budemo bolji, reče isto tako mudri patrijarh Pavle. Poruka i mudrih ljudi imamo, ali delanja nemamo. Ponovo prolazimo kroz teška vremena, neki kažu kroz novu „revoluciju”. Nikako na nama da se revolucije bar malo odmore, da ih zamene evolucije. „Jogurt revolucija”, pa „Oktobarska”, te ova najnovija. Da upotrebim vokabular moje struke, pasiva nam natkrilila aktivu, dugovi jedu imovinu, duh nam oskrnavljen, mudrosti nam i dalje fali, kontinuirano. Plahoviti karakter, „Lazarica” i najnovija društvena zbilja na to opominju.

*Publicista, bivši član savezne vlade (u SFRJ)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista