Vjosa Osmani laže o izjavama predsednika Amerike

Privremene prištinske vlasti političku krizu u pokrajini pokušavaju da reše prebacujući krivicu na Srbe i Beograd. Za najnovijom u nizu histeričnih optužbi posegla je tzv. predsednica Vjosa Osmani, koja je povodom izjave predsednika SAD Donalda Trampa o sprečavanju sukoba Srbije i tzv. Kosova, rekla da „nije reč o događajima iz prošlosti, već o aktuelnoj bezbednosnoj pretnji” i da je Tramp bio vrlo jasan u svojim izjavama da je „nedavno dao izuzetan doprinos u zaustavljanju Srbije u njenim pokušajima usmerenim protiv Kosova”. Ustvrdila je da Tramp „ne govori o Vašingtonskom sporazumu iz 2020. godine”, ali „ni o napadu u Banjskoj”, već o „poslednjim nedeljama”.

Na najbolji način ove „teorije” je demantovao bivši specijalni izaslanik SAD za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel, uz poruku: „Sramota za Vjosu Osmani što manipuliše rečima predsednika Donalda Trampa.” Grenel je podsetio da je Tramp bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir zbog svog angažmana „na uspostavljanju mira i ekonomske normalizacije između Kosova i Srbije tokom 2019. i 2020. godine”, a posebno kroz potpisivanje Vašingtonskog sporazuma u Beloj kući. „Osmanijeva nije bila deo tog dogovora. Apsurdno je pretvarati se da se sada dešava nešto novo”, poručio je Grenel.

Optužbe Osmanijeve na račun Srbije i pritom zloupotreba čak i poruka američkog predsednika, jedan su od najboljih primera besmisla brojnih pokušaja Prištine da krivicu prebaci na Beograd i srpski narod. Tako su, nekoliko dana pre istupa Vjose Osmani, za nekonstituisanje skupštine – i to u trenutku kada je to bio 42. pokušaj, od dosadašnjih 47 neuspešnih – optužili ni manje, ni više, nego anonimni telefonski poziv, navodno upućen iz centralne Srbije. Dojava je glasila da se „u parlamentu nalazi podmetnuta bomba”. Prištinski premijer u tehničkom mandatu Albin Kurti čestitao je „kosovskim institucijama” na, kako je rekao, brzoj reakciji. „Potvrda da ova pretnja potiče iz Srbije još jednom dokazuje aktivni hibridni rat koji Srbija vodi protiv naše zemlje”, napisao je Kurti na „Fejsbuku”.

Ministarka državne uprave i lokalne samouprave u Vladi Srbije i potpredsednica Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije Snežana Paunović kaže da to što su Albanci napali Srbiju da stoji iza tzv. hibridnog rata protiv njih za nju nije iznenađenje. Za „Politiku” podseća da su u Prištini navikli da na temelju lažnih optužbi i spinova koje plasiraju imaju određene benefite. Kaže da su „na takvim lažima i takvim spinovima i jeftinim optužbama praktično izgradili ono što neki zovu ’državom Kosovo’”.

„Ne iznenađuje me da u beznađu u kojem Kurti živi, pod okolnostima da neće formirati čak ni skupštinski saziv, izmišlja da je Srbija neko ko mu je najveći problem. On na toj transparentnoj mržnji prema Srbima i teroru koji sprovodi skuplja političke poene. To je sračunato jer ulazimo u predvečerje lokalnih izbora na Kosmetu. Pa onda imamo izjavu tzv. ministra policije Svečlje, koji je čak govorio o uslovima pod kojima će se sprovesti izbori na severu Kosova i Metohije i mene zaista ne iznenađuje da će te laži biti još veće i da će oni probati ko zna kakvim sve spinovima da probude ionako prilično prisutnu dozu nacionalizma i separatizma”, kaže Paunovićeva i dodaje da će Kurti na talasu te mržnje i ekstremizma pokušati da pobedi na lokalnim izborima i možda na taj način prebrodi političku krizu koja od izbora ozbiljno trese Prištinu.

Da su Srbi krivi za sve nedaće na Kosmetu propagandna je matrica još s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Autori ove konstrukcije dolaze iz Nemačke, ali su imali nemalu pomoć kolega iz Velike Britanije. Naša sagovornica kaže da treba da se podsetimo kako je to sve počelo i navodi da su svojevremeno objavljivali da im u srednjim školama neko namerno truje decu i zanimljivo – istom onom vodom koju su pila i srpska deca. Navodno trovanje albanske dece zaobišlo je srpsku, bošnjačku, tursku i decu drugih nacionalnosti.

„Od devedesetih godina prošlog veka oni su se lažno trovali nekoliko puta. Kod njih postoji manir koji im je uz svesrdnu podršku iz inostranstva jednom prošao i sada se na tome bazira. Priznanje samoproglašene tzv. države Kosovo od strane velikog broja evropskih država temelji se na jednoj praznoj priči. Setite se spina oko navodnog zločina u Račku i ’masakra nad civilima’ koji je počinila policija SR Jugoslavije. Lako je dokazano da je bilo govora o teroristima OVK i sve što sada slušamo iz Prištine nije bilo ništa novo, već je to nastavak politike koja se kontinuirano kreira iz Prištine, što potiče od stradanja Đorđa Martinovića i drugih”, ističe Snežana Paunović i dodaje da je cilj lažnih vesti da se kupi milost Evrope i Amerike za nastavak terora na Srbima.

A šta se dogodilo 1990. godine? Početkom marta pomoć u bolnicama zatražilo je 4.009 mladih Albanaca pod izgovorom da su sistematski trovani, što je bio „dokaz o represiji”, ali i jedna od glavnih vesti svetskih medija. Sve kamere bile su uperene u albanske tinejdžere koji su nemilice padali u nesvest, trpeli nepodnošljiv svrab, vrištali, kršili ruke, žalili se na mučninu i druge tegobe. Među prvima „Vašington post” je licitirao brojem od četiri do sedam hiljada „otrovanih” Albanaca, koji i na taj način trpe torturu srpskih vlasti. Reč represija gotovo da nije izostavljena ni u jednom novinskom članku iz tog vremena.

„Isticala” se izvesna doktorka Lin Džons, u čijoj biografiji stoji da je nevladin borac za ljudska prava na žarištima poput Kosova i Bosne, i posebno „neumoljiv borac za dokazivanje srpskih zločina” nad nesrpskim stanovništvom na prostoru bivše Jugoslavije. Doktorka Džons, na koju su se potom pozivali mediji, objavila je 1993. u uglednom britanskom časopisu za psihijatriju i jednom od najstarijih u svojoj oblasti, „Britanski žurnal i psihologija” opsežnu opservaciju o zdravstvenom stanju na Kosmetu, ugrađujući ga u vrlo pristrasan politički kontekst. U njenom izveštaju tvrdi se da su toksične supstance ubačene kroz ventilacioni sistem u škole i da su oboleli pokazivali fizičke znake trovanja. Iako je pišući izveštaj načinila početničke greške kazavši da je stopa smrtnosti odojčadi 49 odsto (u stvari je 15 puta niža), a stopa rađanja 29,5 odsto, što bi značilo da dete pri polasku u školu već očekuje svog trećeg potomka, izveštaj doktorke Džons – prihvaćen je i citiran. Da ne pominjemo okolnost da škole na KiM ni danas ne znaju za sistem ventilacije. A čak ni danas nije poznat sistem ventilacije kroz koji bi toksični materijal birao samo albansku, a ne i osamdesetoro srpske dece koja su s njima išla u navodno pogođene škole.

Desetak godina ranije tadašnje vlasti u SFRJ objavile su da su kosovski Albanci pokrenuli kontrarevoluciju jer su započeli velike studentske proteste koji su brzo prerasli u masovne demonstracije na ulicama. To je izazvalo višenedeljno vanredno stanje i policijski čas u južnoj pokrajni. Ovog puta povod za bunt bila je navodno loša ishrana, i to ni manje ni više nego pasulj u studentskoj menzi. Zato i čudi na koji način je laž postala sastavni deo hibridnog rata protiv Srbije. To se moglo zaključiti i posle navodnog zločina u Račku, gde je policija brzom akcijom neutralisala teroriste iz redova OVK, ali je napravila grešku, jer je ostavila tela u selu.

To su iskoristili Albanci i zajedno sa svojim tadašnjim mentorima iz NATO-a i Vokerom preobukli su teroriste iz vojne u civilnu odeću. Ovo je faktički bio povod za agresiju NATO-a jer se u zapadnim medijima tvrdilo da Srbija vrši teror nad Albancima. U novije vreme kosovskim Albancima i njihovim medijskim savetnicima iz Nemačke nisu nedostajale „maštovite” ideje. Tako su u oktobru 2019. tvrdili da su glasački listići navodno otrovani, pa je izborna komisija u skafanderima brojala glasove iz centralne Srbije. Ova šovinistička farsa bila je usmerena protiv Srba, s ciljem da Srpska lista ne osvoji svih deset mandata namenjenih našem narodu.

Nekoliko godina kasnije miniran je kanal Ibar-Lepenac u Zubinom Potoku i ponovo je Priština prstom pokazala na Beograd, ali bez ijednog konkretnog dokaza i bilo kakve istrage – za manje od 10 minuta nakon što se eksplozija dogodila. Šteta je pažljivo proračunata tako da ostavi kratkotrajne posledice, a da brana može i dalje da funkcioniše. Izvedena je tako da skrene pažnju javnosti i da izgleda kao napad na kritičnu infrastrukturu, na nešto što utiče na svakodnevni život.

Koristeći sve ove montirane optužbe i događaje za obračun sa srpskim narodom, vlada u Prištini i oni koji su na njenom čelu na Balkanu prednjače među onima koji predstavljaju stalnu bezbednosnu pretnju. Oni godinama progone Srbe, neprestano šalju naoružane jedinice da hapse i proganjaju nevine ljude, stalno ih zastrašuju i žele da ih proteraju da bi dovršili svoju politiku etničkog čišćenja. Uz to, takozvana vlada toleriše neprestano skrnavljenje srpskih grobova, napade na Srbe i njihovu imovinu, proganjanje svakoga ko pokuša da se vrati svojoj kući na Kosovu i Metohiji. Po hrvatskom modelu proterali su 250.000 Srba iz svojih domova i kao jedinu politiku imaju zabranu njihovog povratka i proterivanje svih koji su još ostali na Kosovu i Metohiji. Upravo zbog toga deluje bizarno da oni koji su siledžije svuda u svetu prosipaju laži da su žrtve.

Danijela Nikolić: Eskalacija laži dolazi s Kurtijem

Predsednica Skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju Danijela Nikolić kaže da lažna „država Kosovo” počiva na makijavelističkoj filozofiji – cilj određuje sredstvo. Za „Politiku” ističe da je njihov cilj nedostižan – kako zatrti srpsko zavetno slobodarsko istorijsko, duhovno i kulturno biće – i da sve to ne mogu ostvariti svojim snagama. „Više od dvesta godina ’sredstva’ u oprobanim metodama su nepromenjena: pljačke, paljevine, prebijanja, silovanja, kidnapovanja, proterivanja, prisvajanje imovine, kačaci, prizrenska liga, balisti, iredentisti, demonstracije 1968, ni Ustav iz 1974. godine nije bio dovoljan, pa demonstracije 1981. i uvek problem s priznavanjem, srpske države i vlasti. Raspadom SFRJ, a onda i SRJ, stvorili su se uslovi za demokratsko delovanje, a sticanje moćnih prijatelja uticalo je i na evoluiranje ’sredstava’, od kojih se ispostavilo da je lažna informacija najmoćnija”, kaže Nikolić.

Podseća da je nekada sredstvo bilo zatvaranje rudara u rudnik „Trepča” i gladovanje, na bananama, „trovanje dece u školama”, doduše selektivno na nacionalnoj bazi, a onda humanitarna kriza i Račak, koji su rezultirali bombama NATO-a i od terorističke organizacije UČK stvorili oslobodilačku vojsku. „Dolazak NATO misije Kfor, civilne misije UN Unmik i EU misije vladavine prava nije zaustavio laži, Priština se zahuktavala. Usledio je martovski pogrom, posle lažne vesti da su se tri albanska dečaka udavila jer su ih Srbi naterali sa psima da uđu u nabujali Ibar, lažne optužnice za ratni zločin, lažni izvodi iz katastra o imovini, lažni kupoprodajni ugovori”, navodi Danijela Nikolić i nastavlja: „Eskalacija laži dolazi s Kurtijem u montiranim procesima, hapšenjima, šest pokušaja ubistava, više od 654 neprocesuirana etnički motivisana napada na Srbe, njihovu imovinu i SPC, 127 arbitrarno uhapšenih Srba, 171 slučaj arbitrarne policijske sile protiv mirnih srpskih civila (od toga 131 takav slučaj samo na severu pokrajine), podmetanje eksplozije na kanalu Ibar-Lepenac u selu Varage nadomak Zubinog Potoka kako bi za to opet bili optuženi Srbi.”

U političkom programu Kurtija ne postoji vizija boljeg života i boljeg ekonomskog standarda za Albance, ali zato postoji jasno definisani program u etničkom čišćenju Srba kako bi time zamajavao odavno gladne Albance. „Od zabrane prometa srpskog dinara, ilegalne eksproprijacije, nasilnog ukidanja srpskih institucija, narušavanja Specijalnih zaštitnih zona oko objekata SPC, ekonomskog gušenja desetina privatnih preduzeća Srba, ’ozakonjenja’ prakse nasilnih upada u srpske zdravstvene i obrazovne ustanove, otimanja i iseljavanja Srba iz stanova koji su napravljeni sredstvima Vlade Republike Srbije i dodeljeni korisnicima u vlasništvo – do veštačke promene etničke strukture u većinskim srpskim opštinama. U potpunom odsustvu ljudskih prava, zanemarivanju građanskih sloboda, demokratije koja je pala na Jarinju i Brnjaku, Albanci su samo ’mašica’ u ruci svojih mentora koji su izabrali stranu koja će u njihovo ime i za njihov interes sprovesti u delo getoizaciju jednog naroda na tlu Evrope”, zaključuje Danijela Nikolić.Antrfile

Kako je pripreman teren za agresiju NATO-a

Radi obezbeđivanja „dokaza o prinudnom izbeglištvu” Albanaca u prihvatne kampove u Makedoniji i Albaniji, inače podignute pre početka agresije NATO-a, što znači da je egzodus Albanaca Zapad unapred planirao, slegle su se stotine zapadnih novinara, koje je interesovala isključivo sudbina kosovskih izbeglica. Oni su pustili u opticaj naročiti oglas kojim se nudilo od 20.000 do 30.000 dolara za bilo kakav video-snimak srpskih zločina. Gotovo svaki zapadni novinar tražio je intervju sa žrtvama silovanja koje su počinile srpske snage. Reporter „Obzervera” Helena Smit, da bi opravdala okupaciju Kosova, objaviće lažnu priču, nadajući se Pulicerovoj nagradi, koja je zapadnim izveštačima sledovala u ranijim lažnim izveštajima da su Srbi na Kosovu za „dve godine pre ulaska snaga NATO-a silovali 20.000 žena”. Ron Redmond, zaposlen na Bi-Bi-Siju, na osnovu rekla-kazala priča iz izbegličkih kampova, izveštavao je o „stotinama” „silovanja”, „progona” i „ubistava”.