Dr Ždanov i mister Limonov

POLEMIKA 
Reagovanje na moj roman Top je bio vreo Zlatoje Martinov počinje tvrdnjom da sam pre nekog vremena u jednom tekstu izrazio nezadovoljstvo navodnom „uglađenošću” dosadašnjeg literarnog štiva koje tematizuje bratoubilački rat na području bivše SFRJ. Reč uglađenost koju Martinov koristi nisam upotrebio ni u jednom tekstu sa rečenom ili sličnom tematikom, pa se postavlja pitanje zbog čega je autor reagovanja stavlja pod navodnike i uz to proglašava navodnom. Martinovu, izgleda, nije dovoljno to što citira sam sebe, nego pride citat samog sebe dovodi u pitanje. Ovaj detalj van konteksta nije preterano značajan i ne bi imalo smisla na njega skretati pažnju da nije paradigmatičan za ceo Marinovljev tekst. Zato ga ističem kao znakovit početak jednog logičkog kalambura.

Već u sledećem pasusu Martinov iznosi tvrdnju kako neki književni kritičari (pa i mladi pisac, to jest ja), za dosadašnju srpsku književnost tvrde: da se navodno njen poglaviti deo kretao u okviru opisa zbivanja na način koji okrivljuje samo jednu, srpsku stranu, pri tome potpuno amnestirajući zločine koje su drugi činili nama. Ne znam koje kritičare Martinov ima na umu i nemam nameru da se bavim pitanjem da li je i njihovo postojanje navodno kao i veći deo ovog vrcavog štiva. Ali što se mladog pisca tiče, on odgovorno tvrdi kako nikada i nigde nije izjavio ono što mu Martinov stavlja u usta. Ono što sam rekao jeste da je savremena srpska kulturna scena zbunjeni talac dve vrste ostrašćenosti, razapeta između onih kojih misle da su dužni da se bave samo srpskim stradanjima i onih koji misle da su dužni da se bave samo srpskim zločinima. Martinov se očigledno pronašao u jednoj od dve pomenute grupe ostrašćenih. Pa se naljutio. I tako ljut zaboravio drugi deo moje izjave, dok je od svog reagovanja počeo da pravi propisnu lakrdiju.

No, bilo kako mu drago, što bi rekao Martinov, reagovanje konačno počinje da se bavi mojim romanom. Polazeći od stava da celovitost književnog dela nastaje kao posledica prirodnog spajanja etičkog i estetičkog – u čemu bi, samo da je estetičko stavio ispred etičkog, pošto potonje proizilazi iz prvog, a ne obrnuto, bio sasvim u pravu – autor reagovanja iznosi tvrdnju kako sam ta dva segmenta u svom delu veštački razdvojio!? To je verovatno najlaskavija i istovremeno najbesmislenija kritika koju ću ikada doživeti. Najlaskavija zbog toga što veštačko razdvajanje estetičkog i etičkog nije zabeleženo ni u jednom književnom delu – bilo dobrom ili lošem – od početka književne istorije do naših dana. Pa bih, da sam uspeo da uradim nešto takvo, automatski obezbedio mesto u istoriji svetske književnosti. A najbesmislenija zato što ništa slično neće poći za rukom nikome i nikada. Veštačko razdvajanje estetskog i etičkog u književnosti je moguće samo u kritici i teoriji. I to u kritici i teoriji koje pišu diletanti.

Ali lako je veštačko razdvajanje estetičkog i etičkog deklarativno proglasiti. Muke diletanata počinju kada svoju nepromišljenu tvrdnju pokušaju da dokažu. Kao što se moglo i očekivati, Martinov to i ne pokušava, nego od tog trenutka u svom reagovanju počinje da niže pamfletske etikete pune opštih mesta, koje sa delom o kom piše niti imaju veze niti pamfletista pokušava tu vezu da uspostavi. Tako tvrdi kako u romanu propagiram našu istinu. (A ko smo ti mi?) Zatim mi spočitava da sam glavnog junaka pokušao da predstavim kao personifikaciju stradanja celog etničkog kolektiviteta. (Iz čega se da zaključiti kako su Martinovljevi mi zapravo Srbi, što njegove tvrdnje čini donekle jasnijim, ali ni za nijansu tačnijim.) I naravno, tu je famozna optužba da revidiram istorijsku istinu.

Upitao bih Martinova koja je to istorijska istina koju pokušavam da revidiram (kako samo ovaj termin golootočki zvuči). Ako ne zna odgovor, neka se za pomoć obrati Vladimiru Arseniću (za neupućene, nije u pitanju poznati književnik istog imena i sličnog prezimena nego jedan drugi Vladimir, koji se u novije vreme u javnosti predstavlja kao književni kritičar i iz čijeg je pamfleta Martinov dobar deo svojih optužbi preuzeo). Ukoliko Arsenić ne bude hteo da mu pomogne, ljut što ga je citirao bez znakova navoda, preostaće mu da, bilo sa znakovima navoda, bilo bez njih, opet citira Arsenićev tekst. A to mogu da uradim i bez njega. Dakle, istorijska istina je da opšteprihvaćena pozicija žrtve pripada građanima Sarajeva koji su istrpeli zversko bombardovanje. Pa, uvaženi Martinove i dragi Arseniću, dečak iz mog romana jeste građanin Sarajeva! Koji ne samo da je trpeo zversko bombardovanje nego je u tom bombardovanju izgubio roditelje! Ili mu, možda, pravo građanstva oduzimate zbog toga što nije ispunio uslove za ličnu kartu!?

Bilo kako mu drago, iz ostatka Martinovljevog reagovanja, koje poglavito komunicira samo sa sobom, izdvojio bih jedino mesto na kom se direktno poziva na moj tekst. Apostrofirajući trenutak u kom dečak puca iz topa, autor reagovanja kaže: Ima nečeg limonovljevski jezivog u tom dečakovom pucanju iz topa na Sarajevo. Premda su motivi različiti: ruski pisac je na grad ispalio granatu iz čiste obesti, dečak iz slepe mržnje. U tome da u dečakovom pucnju ima nečeg jezivog sa Martinovom se potpuno slažem. Samo što Martinov, da se pri proceni književnog dela poziva na druga književna dela umesto na televizijske dnevnike iz devedesetih, i da je svoj stav o mom romanu proveravao čitajući ozbiljne književne kritike umesto Arsenićevog pokušaja diskvalifikacije, tu jezu ne bi nazvao limonovljevskom, nego, recimo, kamijevskom. Dok dečakovu motivaciju ne bi karakterisao kao slepu mržnju, nego, recimo, kao jezivo sazrevanje u uslovima u kojima je pucanj jedini društveno prihvaćen oblik delovanja. Ali, kada bi bio sposoban za nešto takvo, Martinov bi pisao kritike, a ne reagovanja. Kao što bi njegov istomišljenik Arsenić prozu analizovao, a ne diskvalifikovao, poput kakvog komesara ždanovljevske antidoping kontrole.

Od Martinova poglavito ništa novo.

Ono što, ipak, predstavlja njegov originalan doprinos tumačenju Topa jeste začuđujuća tvrdnja da moj maloletni junak tokom romana mrzi Muslimane! Pošto u tekstu takvo kao ni bilo koje dečakovo osećanje ni na jednom mestu nije opisano, ne preostaje mi drugo nego da pomislim kako Martinov na mog dečaka projektuje vlastite skrivene strasti. Kao da se Doktor Ždanov, povremeno i mimo sopstvene volje, pretvara u Mister Limonova.

Umetničko delo se, dobri moj Martinove, od pamfletskog moralisanja razlikuje upravo po tome što u njemu, ukoliko je uspelo, etičko proizilazi iz estetskog.