Prisustvo odsustva, u tragovima

PRIPOVETKE
Knjigu Tragovi odsustva (Okean, Beograd, 2008) Zoran Penevski je postavio kao romanesknu zbirku priča-poglavlja, a kroz njih načinio autopsiju dva osnovna fenomena koja oduvek, ali danas već metastazično, opsedaju našu civilizaciju: muziku, dakle zvuk/tišinu, i fotografiju, dakle sliku, pa najzad, dosledno svetlost, tj njeno odsustvo. Kao dva kompozitna ogledala/filtera Sveta, koja bi trebalo da nam prenesu Istinu, o njemu, tj o nama. Ali i fotografija i muzika u odnosu prema istini, na kristalno najjasniji, iako oprečan način, beleže upravo to što naslov najavljuje – odsustvo. Tek fotografisani Indijanac zna da je on sam upravo ostao bez duše, i to dvostruko, jer je ona zarobljena u fotografiji, ali i to samo ako je fotografija uspela (kao kavez za dušu ona mora biti savršeno sagrađen zatvor), a ako nije - i ona ostaje „bez duše“. Muzika je, otud, tonska fotografija/film nevidljivog, odsutnog svakom drugom osim jednom čulu: glas ničega, glas onostranog, najverovatnije glas, tj muzika smrti.

U „okvirnoj priči“ Tragova odsustva, Penevski (1967) autor romana Flamanski mesečar i Manje važni zločini (stipendija Fonda Borislav Pekič) i scenarista više domaćih i stranih grafičkih romana, (Ljubazni leševi, Leksikon likovnih legija… ) svesno parafrazira poznati Grinevejev motiv filma Pillow Book (1996., koji je i sam parafraza Zapisa pred san, japanske spisateljice Sei Šonagon iz 10. veka) - kaligrafsko pisanje po koži kao suprotstavljeno fotografiji. U Tragovima pisac piše priče po telu svoje voljene, zatim ih fotografiše i obrađuje u kompjuteru. A priče-eseji su, makar po prvom viđenju, postrojene u estetičkim parovima suprotnosti u trajnosti materijala: gluma (Vensan i Matilda)-arhitektura (Crna Rozeta), graditeljstvo muzičkih instrumenata (Prezirne igre)-san o poeziji (Talog slutnje), TV zapis o filozofu (Izbledelo)-hazaderska kvadratura svetlosti (Ništa sa dve četvorke i rezancima)... Naravno i međusobni uzajamni odnosi priča poglavlja, Pavićevski se nameću čitaocu, u parovima reminiscencija na Kiša-Pekića i Borhesa-Turnijea, pružajući čitaocu mogućnost naknadnog iščitavanja.

Pa, ako se pisac na kraju knjige, onemogućen da piše dalje i raspe kao smrvljeni komad krede, to je samo kako bi na čitaoca preneo breme Tragova odsustva. A u našem vremenu, ovo je retko breme za koje ćemo nekome biti zahvalni.