Božić na japanski način

Verujem da svi mi koji smo daleko od rodnog kraja, bez obzira koliko se
(ne) navikli i (ne) uklopili u nove sredine, postajemo još više nostalgični u vreme praznika. Sećanja na bližnje, detinjstvo i bezbrižna vremena su sigurno samo neke od slika koje se premeću po našim glavama.

U Japanu je to još izraženije, ne samo zbog fizičke udaljenosti, već i zbog sveobuhvatnog osećaja potpune nepripadnosti. Ovde su mi novogodišnji praznici u početku bili kao posmatranje nove predstave. Posle par godina sam istinski shvatila monotoniju ponavljanja, a sad, posle 17 godina, praznici su mi dobrodošli da se naspavam, odmorim i pozavršavam nagomilano.

Japanci su budisti i šintoisti, a svega nekih 1% od njih su hrišćani. Ipak, Božić je ovde vidljiv kao i u bilo kojoj zapadnoevropskoj državi ili Americi. Još od kraja novembra kreće božićna groznica. Novokomponovana, na stare teme, božićna muzika se vrti svuda. Plastične jelke sa kičastim ukrasima vam se smeše bez obzira gde otišli: u prodavnicu, kod lekara, u restoran, banku... Kad biste pitali prosečne Japance šta je Božić i šta se zapravo slavi, mnogo manje od polovine bi moglo da odgovori, a polovina tih odgovora bi bila polovično tačna.

Božić je u Japanu čisto komercijalni praznik, odlična prilika mnogim kompanijama da dobro zarade. Japanci su prihvatili zapadne običaje i žive u uverenju da se za Božić (pod Božićem podrazumevaju Badnje veče) obavezno jedu pileći bataci. Posle toga sledi torta sa šlagom i jagodama koje svojom crvenom bojom simbolišu Božić. Jagode su baš sada u jeku sezone. Pre nekih tridesetak godina su, uvek zarade gladni Japanci, došli do zaključka da je izbor voća u zimskim mesecima jednoličan. Da bi obogatili zimsku voćnu paletu, počeli su da gaje jagode u staklenim baštama. Jagode su od tada postale pristupačne i običnom svetu, a ne samo bogatašima koji su ih kupovali uvozne za pravo malo bogatstvo. ''Novonastalo'' zimsko veće je prelepo na izgled, a po ukusu priliči mestu svog nastanka.

Dvadeset četvrti decembar je poslednji dan škole pred početak zimskog raspusta, a za osnovce je to dan pun iščekivanja jer su dobrim ponašanjem dokazali da zaslužuju poklone od SANTA KUROZU (japanski izgovor Santa Claus). Za malo starije, Badnje veče više liči na Sv. Valentina. Mnogi kupuju nakit voljenoj osobi i izlaze u skupe restorane na romantičnu večeru uz sveće i obaveznu piletinu i tortu sa jagodama.

Dvadest petog decembra se u prodavnicama može pronaći još po koje parče mesa ili kolača po sniženoj ceni, ali nema ni traga od ukrasa, jelki ili božićne muzike. Sve je očišćeno preko noći, brižljivo spakovano i sklonjeno do sledećeg novembra. Koje olakšanje za oči posle svog onog šarenila i kiča! Počinju pripreme za OSHOGATSU, Novu godinu, najvažniji praznik u Japanu. Plastične jelke su zamenjene sa KADOMATSU i SHIMEKAZARI, ukrasima od bambu drveta, bora i slame. Tradicionalna japanska muzika izvedena na žičanim istrumentima šamizenu i koto i pored sve monotonosti dođe kao melem na uši posle višenedeljne torture Jingle Bells i sličnih pesmica prepevanih na japanski.

Kraj godine je vreme kad Japanci sve čiste. To je stari ritual koji je nastavio da živi u modernom Japanu. Mnoge kompanije poslednjeg radnog dana u godini se punim žarom predaju zajedničkom čišćenju. Privatno, svi članovi porodice pretresu kuću i očiste sve ono što je zapostavljeno u prethodnoj godini. Ja ih uvek posmatram sa izvesnom dozom žaljenja jer su decembarski dani hladni i vetroviti i nije baš prijatno izvesti naše ''prolećno'' veliko spremanje po takvoj zimi. Posle sledi priprema OSECHI RYORI, tradicionalnih jela (sve sa simboličnim značenjem) koja se jedu nekoliko dana, jer posle napornog kraja godine, domaćica se odmara i ne kuva ništa izuzev supe ZONI.

Više od 60% Japanaca provodi novogodišnju noć u okviru porodice ispred televizora uz TOSHIKOSHI SOBA (japansku supu sa rezancima od heljde) koja simboliše dugovečnost, gledajući muzički program nacionalne televizije.

Ostali provedu noć napolju ispred hramova koji se opraštaju od prethodne godine udaranjem u zvono 108 puta, ritual poznat pod nazivom JOYA NO KANE. Mnogi idu na istok da bi što pre doživeli prvi izlazak sunca (sunce je najvažniji simbol u šinto religiji).

Prvog dana nove godine poštari rade punom parom jer se moraju razneti milioni novogodišnjih čestitki, NENGAJO. Te karte se ne raznose postepeno, već se skupljaju tokom decembra i proslede primaocu tek prvog januara. U toku prvih par dana prvog meseca obavezna je poseta hramu, tkzv. HATSUMODE, gde se Japnci mole za zdravlje, sreću i uspeh u narednoj godini.

Nova godina je porodični praznik. Sve je tiho i usporeno. Prvi januar je jedini dan u godini kada se može pronaći mesto za parkiranje u Tokiju bez imalo muke. Svi su ili u kući ili u hramu. Sve je toliko drugačije i mirnije od svih praznika koje sam doživela u Evropi i Americi. Posle nedelju dana su ukrasi sklonjeni i život se nastavlja ustaljenim tokom.

Za mene i moju porodicu tek tada počinje praznovanje. I posle 17 godina me komšije, prijatelji i kolege pitaju zašto ne idem na posao 6. i 7. januara i zašto nam je jelka okićena do 15. januara, kad su već svi dobro uronili u životnu rutinu. Po ko zna koji put, sa osmehom na licu - jer sam ipak gost u njihovoj zemlji - ja im objasnim da i mi poštujemo tradiciju predaka.