Kako su amfiteatri pretvoreni u magacine i spavaonice

Amfiteatar dva „Slobodan Jovanović” poseban je prostor na Pravnom fakultetu u Beogradu. Ova prostorija ima drukčiju „auru” od Amfiteatra pet „Radomir Lukić”, najveće i najpoznatije akademske učionice nekada nesumnjivo vodećeg pravnog fakulteta na Balkanu. Različita kakvoća ove dve prostorije delom je nastala i stoga što one nose imena dva možda najveća, a vrlo različita profesora. Fakultet je imao plejadu briljantnih umova, vrsnih predavača i vanrednih intelektualaca. Svima im je bila zajednička odanost instituciji kao takvoj, a razlikovali su se nemalo po predavačkom stilu i naučnom izrazu. I Jovanović i Lukić ostavili su svojim pisanjem, ali i širim, društvenim angažmanom neizbrisiv trag u akademskoj i društvenoj zaostavštini našeg naroda. Lukić je, za razliku od Jovanovića, govorio moravski živopisno, a jasno i precizno, u duhu najbolje francuske škole prava. Jovanović je, kažu, imao piskav glas i nije spadao u vrsne predavače. Stoga je Amfiteatar „Radomir Lukić” decenijama bio simbol akademske nastave, a Amfiteatar „Slobodan Jovanović” naučnih, stručnih i studentskih tribina, koje su se organizovale za probranu publiku, sklonu lepim i naučno argumentovanim diskusijama.

Amfiteatar „Slobodan Jovanović”, zaslugama profesora Mirka Vasiljevića, tadašnjeg dekana, i Dragiše Potića, nekadašnjeg direktora Centra za izdavaštvo i informisanje, već godinama krasi izložba posvećena Slobodanu Jovanoviću, ranije postavljena u Muzeju grada Vršca. Fotografije profesora Slobodana Jovanovića i njegove misli o pravu, politici i demokratiji učinile su ovu prostoriju, koja gleda ka delu Tašmajdana i Arhivu Srbije, mestom akademskog prosvetljenja. Bilo je to akademsko svetilište ne samo brojnim generacijama koje su tu slušale predavanja na drugoj godini studija već i pravim zaljubljenicima u slobodu naučne i društvene misli, neretko kritičke prema društvenom i državnom uređenju, ali, po pravilu, izražene argumentovano i dostojanstveno, u skladu sa akademskim integritetom i akademskom čašću, u vreme kada ovi principi nisu ni bili izričito zapisani u zakonu. Bilo je tu uvek manje ili više skrivene politike, političkih stavova i sudova, ali su oni dobijali svoju akademsku i institucionalnu formu, ne dovodeći u pitanje suštinu i smisao autonomije univerziteta.

Tačno je da univerzitet ima svoju društvenu misiju. Jednim delom ona se sastoji i u kreiranju i razvijanju društvene misli i svesti o politici i o društveno-političkom uređenju. Ipak, ta misija nikada ne može biti organizovana tako da se sama pretvori u politiku, a još manje da opravdava korišćenje akademskog prostora za bilo koju delatnost koja nema veze sa nastavom, naukom i strukom.

Živimo u doba u kojem stvarnost zaslugom različitih političkih i politici bliskih subjekata na vlasti, u opoziciji i u delu civilnog društva, postaje iskrivljeni odraz u ogledalu. Tako je princip autonomije univerziteta dobio svoju političku konotaciju, a principi akademskog integriteta i akademske čestitosti, umesto da oličavaju snagu nastavnog i naučnog izraza profesora, kao i njihov profesionalni i društveni autoritet, izopačili su se u principe nekakve političke solidarnosti i jedinstva. Kao da smo se vratili u najgori oblik samoupravnog socijalizma.

Umesto da Trg Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta bude mesto sabiranja studenata koji idu na predavanja, preslišavaju se i povezuju u svojim predispitnim strahovanjima i postispitnim radovanjima, on se pretvorio, učešćem, ili bar pristajanjem, svih nas navodno odgovornih, u poprište stvarnih i fingiranih društvenih sukoba. Umesto da stepenice tog fakulteta budu ulaz u akademski hram nauke i znanja, kulture dijaloga i dostojanstvenog ponašanja, one su postale „teritorijalno-administrativna granica” koja se ne sme preći a da se ne ugrozi ili povredi prividna autonomija univerziteta. Ta prividna autonomija nije sloboda nastavnog i naučnog rada, nego bezobalna neodgovornost i simuliranje jedinstva i solidarnosti studenata i profesora. Prazni ili gotovo prazni hodnici u vreme održavanja kombinovane ili onlajn nastave, u iščekivanju ispitnih rokova kojih će biti kada plenum da „zeleno svetlo”, a nastavnički kolektiv se deklarativno saglasi, tragični su rezultati naopako shvaćene i godinama pogrešno ostvarivane autonomije univerziteta.

U takvom ambijentu u kojem svaka strana poziva na „dijalog” bez prisustva one druge, nadgornjavajući se u verbalnim prostaklucima i besmislicama, postaje normalno i izgleda nekom neobjašnjivom društvenom misijom opravdano da Amfiteatar „Slobodan Jovanović” bude pun svega i svačega samo ne studenata, profesora, naučnih i društvenih pregalaca i mislilaca.

Ne postoji autonomija univerziteta, niti legitimni društveni, a kamoli politički cilj kojim se može pravdati pretvaranje akademskog svetilišta u magacin ili spavaonu. To nije izraz akademskog integriteta, već je primer istorijski nezapamćenog akademskog svetogrđa.

Treba, ipak, biti suludi optimista i verovati da će se život obnoviti „prostim prelaskom na dnevni red”, odnosno ulaskom u sledeću školsku godinu, upisom nove generacije studenata i sabijanjem ispitnih rokova. Duhovi akademskih i profesorskih veličina nas posmatraju odozgo i čekaju ne da „odsviramo kraj” ili da „damo zeleno svetlo” nego da zamolimo za oprost akademskih grehova koje su naročito današnji profesori počinili zanemarivši tradicionalno pravilo: naše amfiteatre i slušaonice moramo čuvati i odnositi se prema njima kao prema svetinjama. Upravo zarad bolje budućnosti na koju se svi olako pozivamo solidarni u našoj rasutosti kratkog istorijskog pamćenja i neodgovornog zaborava.

*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu