Ko je proterao osmeh iz naših krajeva

Osmeh je oružje koje svojom tajanstvenom snagom otvara mnoga vrata, leči najteže rane i prodaje ono što ne želite da kupite.

Pre nego što sam shvatio značaj osmeha u svakodnevnom životu živeo sam u podneblju u kome vlada princip koji je izgleda neodvojiv od temperamenta nacije. Po njemu raspoloženja su oslikana upravo na licu. Bio sam uveren kad mi se neko osmehuje da je to nedvosmislen odraz njegovog raspoloženja. Isto tako spremao sam se na odbranu čim bi mi prilazilo ozbiljno ili namrgođeno lice.

Osmeh je po pravilu bio proteran sa javnih službenih mesta. Službenici na šalterima su donosili na posao sve svoje životne brige i izlagali ih, kao u izlogu, na licu. Usluga je tako bila začinjena ljubavnim jadima, nesrećnim brakovima i promašenim životima koji su se prelivali na klijenta a kao lančana reakcija dalje prenosili na njihove bližnje i šire.

Moja familija spada u one koji se smeju samo kad imaju krajnje dobar razlog za to. Sećam se kako je moj otac dočekao na vratima potencijalnog zeta bacivši na njega napalm bombu umesto pogleda. Momak je dobio opekotine trećeg stepena i kasnije u širokom luku zaobilazio našu kuću.

U albumu iz vremena pre mog otcepljenja od matice sreću se samo namrgođena, ozbiljna i zvanična lica. U nastojanju da odgonetnem tajnu koja stoji iza toga saznao sam da je uzrok trauma iz vremena kada je austrijski moler naumio da ofarba svet u svoju omiljenu crnu boju.

Moja familija je u tom vremenu imala nesreću da bude postrojena na bliskom odstojanju od puščanih cevi. Igrom slučaja ta priča je imala srećan kraj ali ništa više posle toga nije moglo da ih natera da se smeju kad neko nešto uperi u njih, pa makar to bio i objektiv fotoaparata.

Što genima, što po principu uzora, i njihovim potomcima je prenesen takav model ponašanja pred kamerama.

Zemlja koja se prostire između Tihog i Atlantskog okeana, verovatno je među prvima otkrila tajanstvenu snagu osmeha i obilato je koristi u svakodnevnom životu.

Kad sam stupio na to tlo zaraženo epidemijom osmeha bio sam iznenađen koliko je ta pojava ovde rasprostranjena. Svi su mi prilazili sa osmehom koji kao da je bio razvučen od Njujorka do San Franciska. Svi bez izuzetka, od carinika do lokalnog bakalina. Neobavešteno i naivno, svoje samopoštovanje sam dizao na pogrešnom temelju misleći da sreći, što sam svojim prisustvom obogatio njihov život i zemlju, nema kraja.

Prvi put sam se zamislio kada mi je potencijalni poslodavac uz široki osmeh rekao da ne zadovoljavam njihove kriterijume. Nasmejao sam se i ja samouvereno i odao mu priznanje za smisao za humor, upitavši kad počinjem sa radom.

Za trenutak, osmeh mu je ostao zaleđen po principu ima slika nema ton, a onda je rekao ne skidajući ga sa lica da ceni moj pokušaj i da mi želi puno sreće u sledećem izvlačenju.

Iluzija o spontanosti osmeha i njene direktne veze sa osećanjima, polako je počela da se topi. Napustio sam je sasvim nakon još nekoliko iskustava slične vrste koja su me učinila krajnje sumnjičavim prema suštini osmeha i njegovom značenju, na ovom kontinentu.

Kada sam kupio prva kola preplatio sam ih zahvaljujući upravo osmehu koji je odavao jedan više prijateljski nego poslovni pristup. Nepripremljenog i neiskusnog, njegova „briga” za moj budžet me je dirnula i otklonila sve sumnje o mogućoj prevari.

Zubar mi je uz širok osmeh naplatio uslugu od koje se još uvek oporavljam, majstor za kola odrao a komšija, uvek nasmejan i srdačan, ogovarao iza leđa.

Spoznao sam tako, plativši punu cenu, da je osmeh kao nedvosmislena poruka, ovde česta pojava kao i besplatan ručak.

Slobodan Stojiljković