Meka moć Srbije

Početkom ovog meseca putovao sam automobilom za Atinu. Pošto nije baš mudro rastojanje od 1.100 kilometara prevaljivati u jednom dahu, zaustavio sam se, da zanoćim, u jednom motelu na obodu Đevđelije, na samoj makedonsko-grčkoj granici.

Motel je bio pristojan, ali ništa više od toga. Vidi se da je nekad bio „društveni”, a da novi vlasnik ne žuri baš da ga prilagodi modernim vremenima. Uprkos tome, njegova lokacija i poveća restoranska sala sa terasom magnet su za lokalni živalj. Kako mi rekoše konobari, često se iznajmljuje za svadbe i slična porodična slavlja kada treba ugostiti mnogo ljudi.

Nešto između – slavlje za tridesetak zvanica – upravo je bilo u toku te večeri. Jedan momak je s familijom i prijateljima proslavljao fakultetsku diplomu. Takva proslava, naravno, kao ni kod nas, nije zamisliva bez muzike, pa je štimung davao četvoročlani orkestar, iz nekog razloga obučen u meksikanske odore, sa sve šeširima. Repertoar je međutim bio balkanski. U stvari, četiri od pet pesama su bile pop i folk hitovi iz Srbije. Ona peta bila je lokalna, makedonska.

Kad mi se telefonom javila ćerka i kad sam joj rekao gde sam, i šta se oko mene dešava, kazala mi je da je isti slučaj i u Sloveniji, gde je nedavno bila gošća na venčanju drugarice, Slovenke. I tamo je raspoloženje podgrevano „južnim vetrom”, muzikom iz Srbije.

Ova vrsta našeg prisustva na mestima koja su formalno inostranstvo – i činjenica da sam se sa osobljem motela sporazumevao na srpskom, bez ikakvih teškoća sa njihove strane – podstaklo me je na razmišljanje o tome da je Srbija uprkos svemu što je u minulim godinama i decenijama pogoršavalo njen imidž, ipak, zadržala poprilično privlačnosti, kad je reč o (popularnoj) kulturi, da i dalje poseduje ne baš beznačajne atribute te „meke moći”.

Ona nije, uostalom, samo muzička: tu su i filmovi Kusturice, Šijana, Gorana Markovića i Gorana Paskaljevića, drame Dušana Kovačevića i Biljane Srbljanović. Setimo se i doprinosa promociji Srbije koju su ove godine dali Đoković, Zimonjić, Jelena Janković i Ana Ivanović. Upravo ovih dana ponovo do izražaja dolazi i privlačnost Beograda kao mesta za sjajan provod...

Pojam „meke moći” lansirao je harvardski profesor Džozef Nej početkom devedesetih. Tu moć on je definisao kao sposobnost uticaja u međunarodnim odnosima kroz kulturu ili ideologiju. U širem smislu, „meka moć” je moć privlačenja. Za razliku od „tvrde”, vojne i ekonomske, to jest „štapa i šargarepe”, čija je svrha da se neko zaplaši ili učini zavisnim, kultura i vrednosti proizvode mnogo poželjniji efekat – da vas slede.

Istorija ima mnogo primera „meke moći”. Možda je najupečatljiviji primer ideologija nenasilja Mahatme Gandija, čiji je moralni autoritet bacio na kolena tvrdu moć Britanske imperije. Neku vrstu meke moći imali su Hitler, Staljin i Mao, mada je ona ipak bila podupirana tvrdom, progonom i likvidacijama neistomišljenika. Kod nas, Tito je decenijama bio „voljeni vođa”, ali ne treba smetnuti s uma da oni koji su mislili drugačije nisu dobro prolazili. Milošević je, u prvim godinama svoje vlasti, imao podršku koju svaki politički lider samo poželeti može, ali svi dobro pamtimo na šta je to na kraju izašlo.

Poslednjih godina su učestale rasprave o opadanju američke meke moći, što jeste fenomen ovog veka, s obzirom na to da je prošli završen upravo trijumfom privlačnosti njenog modela političkih vrednosti i ekonomskog sistema. To znači da se na svetskoj sceni zbiva ne samo preraspodela tvrde moći – sa pojavom novih političkih i ekonomskih sila i u istočnoj i u zapadnoj hemisferi (takozvane BRIK zemlje – Brazil, Rusija, Indija i Kina) – već i „mekog” uticaja. Indijska „industrija snova”, Bolivud, na azijskim prostorima već je sasvim ravnopravan rival Holivudu.

Tokom „hladnog rata”, „moć privlačenja” zapadnog političkog i ekonomskog modela bila je mnogo jača nego onog koji je predvodio Sovjetski Savez, i to je, mnogo više nego rakete sa nuklearnim glavama, odlučilo ishod sukoba dva velika ideološkog bloka. Naravno, uspešna ekonomija je jedan od važnih elemenata te privlačnosti, kao što tekuća finansijska kriza podjednako efikasno gasi sjaj do juče neprikosnovenog uticaja ideologije „nevidljive ruke” slobodnog tržišta. Ne treba takođe, prenebregnuti ni privlačnost EU za one koji žele da joj se priključe.

Sve to znači da meka moć Srbije, koja mi se učinila prilično jakom uz zvuke popularnih nota u đevđelijskom motelu, ipak ne dobacuje daleko, mada je ne bi trebalo ni sasvim ignorisati. Nedostaju nam, međutim, elementi koji bi Srbiju činili u celosti privlačnom. Našu meku moć poništavaju, naime, naše tvrde realnosti: neuređena država, haotična politika, slaba ekonomija i skorašnja istorija. Uzalud nam lake note.