U neki svoj Bzovik
Daleko negde, na severu, živi Deda Mraz.
Stanovnici jednog belgijskog gradića konačno su poverovali u postojanje Deda Mraza kad ih je anonimni donator častio, pred Božić, uplativši u budžet opštine tri miliona evra!
Poruka anonimnog Božić Bate bila je da želi da svim žiteljima malenog grada na Božić bude toplo i lepo, da uživaju u božićnim specijalitetima i poklonima.
Kaže – on pamti dane kad se smrzavao na Božić.
Ne zna se ko je Božić Bata koji je usrećio ceo jedan grad. Nagađa se, međutim, da je to čovek, stanovnik tog belgijskog gradića, koji je dobio veliku premiju na lutriji.
Ne znam zašto, ali ova priča me je pogodila. Zaplakala sam. Poverovala sam da su sve bajke istinite. Sve je moguće, ako još postoje takvi ljudi.
Dok još postoje bogataši koji imaju dno. I znaju kad im je čaša puna... Znaju da stanu i da pogledaju okolo. Ako su obezbedili i praunučiće, mogu li još nekome na svetu da pomognu?
Nikada nisam želela da upoznam nekog slavnog glumca, ili političara. Ali volela bih da vidim tog čoveka.
Zapaliću sveću za njega koji je usrećio ceo jedan grad.
Pomoliću se i za one kojima nikad nije dosta, koji drhte nad svojim milionima, grabeći svakog dana sve više i više.
Težak je to život.
Verujte, lepše živi jedan šumar iz Bzovika od njih koji su izgubili dušu!
Srećniji je dok jede sir i crni luk pored šporeta koji pucketa i gleda kroz prozor prave jelke okićene snegom. I iglicama leda. Led ne stavlja u rakiju. To ne ide.
I nije ga briga za berzu na Volstritu. Ne zna ni gde je to. Nije brinuo ni što je srpska skupština u poslednjem času donela odluku o produženju važenja starih pasoša.
Ne pada mu na pamet čak ni da silazi sa planine. Kuda?
Ili još tačnije – zašto?
Nije to iz vica „Ja već pecam“.
Pitaćete se, sigurno, gde je taj Bzovik?
Da li uopšte postoji?
Postoji. Kao što postoji i Deda Mraz. I šumar.
Ne možete ga naći.
Nema adresu na Internetu. Ne posećuje sajtove.
Posećuje, preko snežnih prtina, svoje rođake i prijatelje. Slave su. Ide Božić.
Zima je odmor za šumara.
Šumaru nikada nije bilo hladno na Božić. Bar drva ima.
Nije mu hladno ni u duši. Tu je, svoj na svome. Nikom ništa ne duguje. Osim ocu i majci. Ne treba mu ništa da mu pretiče, a ima dovoljno.
Ima život. I nadu.
Što i vama želim.
Ima nade.
Vratila se Mir-Jam! To je tako neverovatno, za sve koji znaju koliko dugo su njena sabrana dela skrivali na tavanima. Svaka čast gospodine Šotra – prvi ste kazali – kralj je go! Dajte nešto lako, nešto za spas... Ne možemo više da se pravimo da smo pametniji nego što jesmo, da se pretvaramo da smo čitali „Hazarski rečnik”, dekodirani Da Vinčijev kod, da smo razumeli „Famu o biciklistima”. Glava nas boli od tolikog pretvaranja.
Dajte nešto lepo, da se opustimo, da pobegnemo, u neki svoj Bzovik, kod šumara.