Tužilački sistem je u stanju poluraspada

Organizovanje skupova ispred zgrada u Novom Sadu u kojima s porodicama žive predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević, gradonačelnik Žarko Mićin, predsednica pokrajinske vlade Maja Gojković i rektor Univerziteta u Novom Sadu Dejan Madić apsolutno je neprihvatljivo, kaže predsednik Narodne stranke i advokat Vladimir Gajić. U intervjuu za „Politiku” navodi da se time ništa ne postiže i da oni koji to rade nisu izabrali baš pametan način otpora vlasti kojoj žele da vide leđa. „Do sada je bilo nepisano pravilo da se, bez obzira na političke razlike koje postoje, u Srbiji ne dira ljudima u porodicu i kuću. Koliko znam, Vučević i Mićin imaju i maloletnu decu, pa je taj protest ispred njihovih kuća uznemiravajući. Ako ne za njih kao iskusne političare, onda sigurno za njihove porodice, i tako nešto treba izbegavati”, kaže Gajić.

Zašto ste lično pokrenuli narodnu inicijativu za ostavku vrhovnog javnog tužioca Zagorke Dolovac?

Zato što smatram da je javnotužilački sistem u Srbiji u stanju poluraspada. To se najbolje vidi u krivičnom postupku koji se vodi pred Višim javnim tužilaštvom u Novom Sadu posle nesreće na Železničkoj stanici kada je poginulo 16 ljudi, a koji, bar koliko je meni poznato, vodi direktno vrhovni javni tužilac Zagorka Dolovac. Proteklo je devet meseci i mi još nemamo optužnicu. Moj lični utisak je da tužilaštvo u Novom Sadu nije u stanju da kreira optužnicu koja može da opstane pred sudom. Ako uzmemo u obzir da je to okidač društvenih nemira koji su počeli u decembru prošle godine i da je prvi studentski zahtev bio da se utvrdi odgovornost onih koji su odgovorni za tragediju i smrt 16 ljudi, deluje neverovatno da nas je tužilaštvo svojim postupanjem u proteklih devet meseci udaljilo od pravde koju građani s nestrpljenjem očekuju. Ona, naravno, ne može da bude brza, jer je reč o vrlo delikatnom procesu koji će trajati godinama, ali da bi imao neki ishod u nekom smeru koji je na osnovu zakona, mora da postoji kvalitetna optužnica. A svedoci smo da je tužilaštvo u toj istrazi napravilo nekoliko kardinalnih propusta, za koje je pitanje da li će uopšte moći da se isprave u budućnosti.

Šta još zamerate u radu Zagorke Dolovac?

Zagorka Dolovac je 17 godina na pravosudnoj vlasti u Srbiji. Ne postoji nijedan državni funkcioner koji je toliko dugo na vlasti u kontinuitetu. Nju je postavila bivša vlast Demokratske stranke, kao njihov kadar i bila je jedan od ključnih ljudi u onoj propaloj reformi pravosuđa. Direktno je učestvovala u tome koga treba otpustiti na nivou beogradskih tužilaštava, da bi 2010. godine bila postavljena na mesto republičkog tužioca i na toj funkciji nalazi se već 15 godina, samo što se sada ta funkcija drugačije zove. Pa čak i da iza sebe ima pozitivne rezultate, a nema ih, to je jedan isuviše dug period u demokratskom društvu da zauzimate jednu od najvažnijih funkcija uopšte u državnom sistemu, kakvu ona zauzima.

Kako će se razrešiti aktuelna kriza u Srbiji?

Ona može da bude rešena samo na izborima i mislim da je to jedini način u demokratskom društvu. Bilo kakvi revolucionarni prevrati nisu potrebni, a nema ni uslova da do njih dođe. Svi oni koji veruju da je moguće sprovesti revoluciju u ogromnoj su zabludi. Vlast ima legitimitet jer pobeđuje na izborima poslednjih 12 godina i ima manevarski prostor da odluči kada će biti vanredni izbori, a redovni moraju da budu održani najkasnije početkom 2027. godine. Ja ih ne očekujem u ovoj godini i mislim da bi eventualno najraniji termin kada bi građani mogli na birališta bio proleće 2026. godine, mada mislim da je realnije da budu održani krajem te godine.

Kakav je vaš stav o studentima koji su proteklih meseci blokirali univerzitet i ulice?

Ja sam od početka podržao njih kao mlade ljude s jednim stavom da svaka generacija ima pravo na bunt, pa i ova sada. I u tom smislu taj početak njihovog organizovanja i zahtevi koji su postavljeni i koji su bili apstraktni, fluidni i nemogući da se izvrše odmah, kao što je, recimo, da se preko suda utvrdi odgovornost za tragediju u Novom Sadu, a to jednostavno ne može da bude brzo. Međutim, ono što se kasnije događalo pokazuje da, bez obzira na činjenicu da ogroman procenat studenata nije svestan kako se to organizuje i ko time rukovodi, njihov cilj nije bila promena režima, već promena opozicije. I sada smo svedoci tog trenutka kada dolazi do otvorenog konflikta između proevropske opozicije i studentskog pokreta, jer se od opozicije traži da uđe u jedan politički ostrakizam – da se ukloni s političke scene, što bi bilo političko samoubistvo. To je nemoguće i nerealno očekivati da stane iza te studentske liste čiju politiku ne znamo i enigma je koji ljudi će se nalaziti na njoj i kojima će akademci dati poverenje. Mislim da bi bilo fer da su studenti sami odlučili da idu na izbore i oni lično budu kandidati na izborima, a ne da prenose svoje poverenje na neke osobe koje su unutar tog pokreta. Njihov cilj je sada već jasan – to je da se promeni opozicija, pa da onda uđemo u neki novi period u kojem će ova sadašnja vlast imati mnogo kredibilnog protivnika, a to bi bila ta studentska lista koja bi verovatno pokupila sve glasove, pre svega, proevropske opozicije.

Nedavno ste ironično pozvali premijera Srbije Đuru Macuta da Vlada Srbije, posle koncerta Marka Perkovića Tompsona i „ustaškog derneka” u Zagrebu, otvori novo pregovaračko poglavlje u pregovorima s EU pod nazivom „Civilizacijski standardi”, u kojem bi Republika Srbija definisala merila za napredak EU u ostvarivanju tih standarda…

Mislim da bi to bilo neophodno, s obzirom na glasnu tišinu koja se čula iz Brisela i drugih evropskih centara moći posle tog proustaškog derneka u Zagrebu kojem je prisustvovalo više od 15 odsto ukupnog stanovništva. Mislim da bi bilo neophodno da, ako već idemo tim evropskim putem, postavimo i mi neka ograničenja kao što je ovo da je dopušteno i poželjno slaviti pronacističke ideologije. Zato sam to predložio predsedniku vlade, pomalo i cinično, da stavimo to u agendu kod pregovora sa Evropskom unijom, jer bi Srbija mogla dosta da pomogne, pošto je srpski narod nesporno jedna od najvećih žrtava nacizma u prošlom veku. 

Ko i zašto Srbima nameće krivicu tražeći da priznamo navodni genocid u Srebrenici?

Iako je u suštini Haškog tribunala bilo da je krivična odgovornost za ratne zločine i genocid individualna, a ne nacionalna, u međuvremenu se to pretvorilo u političku propagandu protiv srpskog naroda. Tome je i služila rezolucija koja je usvojena u Ujedinjenim nacijama prošle godine, doduše vrlo neslavno. Podsetiću vas i vaše čitaoce da je za nju glasala manjina punopravnih država članica UN i da je na tom glasanju taj broj pao ispod 90 država koje su podržale tu rezoluciju. Ako uzmete u obzir koje države to nisu priznale i koliko one imaju stanovnika, mislim da tri četvrtine svetske populacije nisu podržale tu i takvu rezoluciju. Ta politika je jednostavno propala, ali njeni sponzori, pre svega Britanci i Nemci, nastaviće to da guraju. Siguran sam da će biti pritiska na Srbiju i narednih godina da na „prigodan način”, kako to oni kažu, obeležava taj ratni zločin koji oni kvalifikuju kao genocid. To što se dogodilo u Srebrenici je težak ratni zločin, da bez suđenja likvidirate svoje vojne zarobljenike, ali o genocidu nema nikakvog govora. Opštinski genocidi ne postoje. To odvajanje žena i dece pokazuje da nije postojala namera, jer kod ovog krivičnog dela mora da postoji namera da ste hteli da uništite jednu versku i etničku grupu. I broj ljudi koji su nastradali takođe je sporan, ali je nesumnjivo veliki, a sud je utvrdio više od 8.000 – nije mogao da ugrozi tu etničku zajednicu koja u Bosni i Hercegovini ima dva miliona građana.

Antrfile

Moramo da odbacimo francusko-nemački plan za Kosmet

Kako popraviti položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji?

Ja mislim na prvom mestu rezolutnijom politikom, a stav Narodne stranke, i to nekoliko godina, da mi u Skupštini Srbije moramo da odbacimo francusko-nemački plan i ohridski impementacioni sporazum zato što su oni protivustavni. Moramo da zadržimo prava zasnovana na Rezoluciji SB UN 1244 da je nemoguće da Kosovo i Metohija postane država i član Ujedinjenih nacija. Mi na tako nešto nismo i nikada ne smemo da pristanemo, a poznato je da bi najmanje dve stalne članice Saveta bezbednosti stavile veto na takvu mogućnost. Tako da će tzv. država Kosovo ostati u ovom statusu i da nikad neće postati normalna država. Ona to ni sada nije, jer je reč o teritoriji koja se naziva državom i pod direktnom je kontrolom zapadnih sila koje vode tu državu. Srbi koji žive u getu u ovom delu svoje teritorije pod pokroviteljstvom su tzv. Kontakt grupe, koju čine zapadne sile. Srbija mora da ima nedvosmisleno čvrst stav, tako da svima bude jasno da to nikad nećemo priznati. Ono što ova generacija političara ne sme da uradi jeste nešto drastično loše što bi nas okvalifikovalo kao najgoru generaciju u istoriji. Ako mi danas nismo u stanju da rešimo na način koji bi bio u skladu sa srpskim nacionalnim i državotvornim interesima, onda bar da ne pokvarimo i da ostavimo sledećim generacijama koje će možda imati bolje prilike da pokušaju da reše na bolji način.